Nova Evropa

онолико колико себи постављају пред свест, и пред општу свест осталога света, баш те проблеме духа, н колико их они сами успевају да реализују и поставе у облик. Кад је реч о грчком народу, као и о сваком другом народу Медитеранеја, проблем се ломи на две фаталне и нераздељиве половине, које се састоје баш у томе да ни Грци, као ни Талијани, неће да признаду, да између њих и старих Грка, као и између данашњих Талијана и старих Латина, постоји цела дистанца односа, која представља два света. Када путујемо у Грчку (као и у Италију), ми вечно путујемо са културно-историјским претпоставкама које нам ометају перспективу садањег посматрања. Услед тога разочарања и све дезилузије, које нас узнемирују и збуњују. »Грчко чудо«, испевано на знанственим страницама гласовитога Жардеа, које је и староме Клемансоу инспирисало његову одмерену симпатију за Јеладу, није чудо којим би се могла да дефинише историја садашње Грчке. Разломљена, и готово изгубљена у једном византинско-турском столетном мраку, Грчка је у овом модерном напору света изгубила своју духовну свест, своје прапочетно културно сазнање, дозволивши другим народима да постепено, једним опречним континујитетом, створе нове закључке и извуку нова уверења. »Грчко чудо« остаће увек символом у који ће генерације разних народа уносити своје представе и своја размишљања, а да притом представници савремене Грчке и не осете потребу да се помакну. Јер Атињанин се данас пење на Акрополу као на прописану недељну шетњу, да се изгуби поред излизаног мермера, неосећајући у себи дрхтај поштовања и удивљења. Лојалнији од Римљанина, он вам не досађује својим претцима, баш као да осећа своју незаконитост. »Молитва на Акрополи« није испевана ни од једног песника модерне Грчке; требало је чекати столећа, да се дивљи и генијални Бретонац попне на Акрополу, па да у свом протусемитском и паганском заносу и патосу испева странице веровања и осећања које су остале карактеристичном цртом целог једног столећа.

У томе часу Грчка је спавала истим сном у који је она и данас завијена. Мали морнарски и трговачки народ, убачен у срце једног фаталног источно-западног укрштања, у једном левантинском блату где су лаж, лукавство, новац, конспирација, и непоуздање досегли врхунац шарених облика, он се, из дана у дан, бори за своју моралну и материјалну егзистенцију на сунцу. Неприпадајући, ни по традицији ни по својим данашњим тежњама, целој Европи, ни целоме Балкану, овај ингенијозни народ изабрао је за себе најопаснији кутић, у којем већ столећима лавира, издавајући се сад за Запад а сад за Исток. Између Париза и Леванта, Атина заузима вечно неодређену позицију, разапињући се и крварећи

200