Nova Evropa

сти; у тој немогућности да се пронађе склад између бројке и духа, између логаритмичких таблица и Платонова »Симпозијума«, између данашњег савременог несразмера и негдашње хармоније. Сведочанства поменутих појединаца остају индивидуалним настојањима, удаљеним од живота и битисања читавог једног организма. Портрет Грчке — мада није посве исцрпен и оличен у портрету оног мог византијско-античког Епикура, који се омамљује турском кавом и флегматичним зракама екваторијалног сунца, изговарајући своје парадоксе на тераси типичне левантинске каванице, још је увек далеко-далеко од тога да би се могао заменити олимпијском маском једног Ескила. Изгубљен у овоме оријентално-балканском и турско-арапском лавиринту, портрет Грчке поприма све те неједнаке и супротне црте, које га чине необично изобличеним и потпуно незакљученим. Столетна патња, борба за одржање, расно одупирање противу туђинаца, искривили су лепоту старе расе. Античка лепота данас је сачувана само на споменицима бивше Грчке. Нема у грчкој "модерној лепоти хармоније и изразитости; једина је велика ознака — античка лепота. Изгубљена у детаљима, данашња грчка лепота нема израза. Напоредо с ишшчезнућем лепоте, мисао се већ одавна укопала у празнину и јаз. Нове патње, савремени напори, који су јој изменили лице и готово га преобразили, тако да је оно данас сасвим друго, нису донели нове одговарајуће дефиниције: Грчка се, као савремена духовна вредност, изгубила и срозала. Она још увек умире у томе понору неприсуствовања и неактивности, према осталоме свету. Посматрајући је у овоме столетном напору издисања, васкрсавања, и освештавања, њен се портрет обавија закрвављеним траговима, који сведоче о тегобама, причају о боловима. Портрет Грчке, који се намеће у овоме часу, одговара сасвим сагласно њеним данашњим тежњама: напори су то једне земље која је постигла свој успон, и која повише тог успона не може да се даље пење. Положена својим леђима у море словенства, имајући пред собом снаге пробуђеног Истока, ова мала земља, — иако заузима велик део светских Бедекера, буди занос археолога, и ствара чар интелигентних путника, — остаће ту, стално непокретна, на томе опасном трокуту, пожудно гледајући своје традиције, уверена да је њено духовно (да и не говоримо о материјалном) посланство већ одавна испунило највише врхове човечјих мотива. Зато њен портрет, у првом прамалетном смешку, док се заносим нежношћу ових ноћи, искрсава предамном у свој својој неоздрављивој меланколији и сети, које ме море својим тужним упитницима, и кваре ми ово тако страсно ишчекивано откровење.

Богдан Радица.

203