Nova Evropa

Место политичког прегледа. Сељак у маџарској политици,

У Будимпешти ће пред Министарством Пољопривреде бити доскора постављен споменик Степану Сабо (Зхађо) из Нађатада. То је први маџарски Министар Пољопривреде који је на тај начин за трајна времена овековечен. Споменик неће бити подигнут из опћих приноса, неће дакле бити знаком народне захвалности, већ ће бити успостављен по налогу Бетленове Владе, а на терет државне благајне. М ова околност симболизује вредност политичке каријере којом је пролазио сељачки вођа у задњем бурном четвртстолећу маџарске повести. Сиромашни земљорадник, из маленог села Шомођске Жупаније, учинио је заиста сјајну каријеру, јер је након 15 година јавног рада сео у министарску столицу као вођа такове гувернменталне странке која је у свом називу и програму доводила до изражаја доминантан положај земљорадничке класе, но који при прелазу на остварење практичног искоришћења овог положаја није дочекан одобравањем маџарског народа, гладног земље, већ славом и хвалом малобројних могућника, господара те земље. Политичка кампања минулог деценија, којој је привидно давао обележје сељак, била је заправо ренесанса маџарског феудализма и рестаурација чврстога велепоседа као и владавине велепоседничке класе. Овај систем се сад одужује сељачком вођи, којему понајвише има да захвали што се успешно могао одупрети покрету аграрне реформе, коју је Светски Рат ставио на чело свих политичких и социјалних проблема садашњице.

Повест Маџарске, коју је један од њених писаца исправно назвао повешћу велепоседа, и која најочитије оправдава изреку, да је онога држава чија је и земља, — та повест бележи у прошлости не једнога фактора који се из сељачких редова успео међу оне који су равнали судбином земље; али се овакови таленти могоше успети само степеницама класних прерогатива свештеничког сталежа, да би на висини каријере изгубили своје оригинално социјално обележје и постали — као репрезентанти црквене олигархије — браниоцима феудалистичког система. А од времена откако је успостављен парламентарни устав, који је заменио пређашњу сталешку конституцију, налазиле су старе владајуће класе кроз деценије могућности и начина како да се врата парламента не отворе сељаку. Право гласа, везано уз земљишни посед, посвема је искључило сељака без земље и малог поседника, дакле »најопаснији« део сељачког сталежа; а према сељаку-изборнику давало је јавно гласање потпуну могућ"ност контроле велепоседничким господарима жупаније и од

204