Nova Evropa

možda jedini u modernoj eri, čoveka od akcije, državnika, koji je u isto vreme i duhovni vodj«, Banda dakle, u slučaju Masarika, odgovara pozitivno: Masarik je za njega, i u smislu njegove teorije o duhovnim i infelektualnim vodjima, — »tip čoveka jedino zabavljeno8g i zauzetog da služi istini, pružajući svetu primer aktivnosti, žrtvovane dezinteresovanom poslanstvu duha«. 1 da bi pokazao tačnost svojih navoda o Masariku, on iznosi sve one realne momente iz Masarikova političkoš, odnosno pragmatističkog, života, i ističe kako su oni bili u logičnoj i harmoničnoj vezi sa Masarikovim životom stvaraftelja i mislioca. U Hilsnerovoj i Fridjungovoj Aferi, kao i za sve vreme Svetskog Rata, kad se Masarik konkretno bavi s osnivanjem i stvaranjem Države Čehoslovaka, on je uvek dosledan onome Masariku »mladom profesoru, koji je u jednoj čednoj sobici Praga ili Beča pisao o Hlozoliji Hjuma«, IL to je upravo momenat koji ponajviše oduševiljava Bandu, i koji ga goni da u životu Jednog savremenog filozofa, i prema tome intelektualca par excellence, otkrije primer svoje teze: da »intelektualni i duhovni vodj, kad je uistinu pravi i izabrani vodj, može istodobno da bude i praktični i stvarni vodj svojega naroda, a da ne izda nimalo svoje mislene pretpostavke, svoja teorijska načela, Naprotiv, da ih spoji sa realnošću: konkretno, stvarno, i sintetički podudarno«, Ono što ponajviše zadivljuje kod Masarika — ističe Banda —, to je nje'Sova kongenitalna religija istine i pravde; i to, što on smatra da je Masarik bio »isto toliko velik dok je kao neznatni praški prolesor branio pogažena prava, kao i danas kad se nalazi u pozlaćenoj palači, odakle sada upravlja jednom vrlo važnom nacijom, i govori — ravan ravnima — sa šelovima najmoćnijih carstava«, | Od Masarika je, dakle, »momenat najuzvišenije državničke uprave prihvaćen normalno, kao završetak i uspon jednog zaokruženog mislenog i aktivističkogš dela«, a da nije nimalo izmenio svoju skalu vrednosti, tako da je »odanost idejnim vrednostima produžila da zauzima prvo mesto«. Masarik je, prema klasičnom poredjenju Žilijena Bande, značajan predstavnik onog tipa državnik4 koji su našli svoju najsavršeniju reprezentaciju u Marku Avreliju. I u slučaju Masarika, zaključuje Banda, »dozvoljeno je misliti, da po druši put u istoriji duhovni vodj sedi na sedištu upravitelja Države, a da pri tome ipak ostaje vodj«.“}

B. Radica.

*) Članak je izišao pod naslovom »Les quatre-vingts ans d'un clerc«, u časopisu »Les Nouvelles Littćraires«, broj od 15, marta 1930.

235