Nova Evropa

новић имао је да прегори филозофију и музику, па да се баци свом снагом у политичку борбу, ради спасавања своје класе и ради спасавања државе. Балфур није дакле ушао у политику из личне амбиције, него из осећања дужности, отприлике онако као што човек иде да служи војску.

Демократија је тада имала једног великог вођа: Виљема Гледстона. Подижући масу противу виших класа, Гледстов је унео нов дух у енглеско законодавство, и нико у својим реформама није био тако безобзиран према стеченим правима и старим освештаним установама. Занесена Гледстоном, његовим идеализмом, његовом реформаторском снагом, а може бити више од свега његовом апостолском речитошћу, публика је од сваке владе тражила нешто ново у законодавству, — и по томе каква се показала на законодавном пољу, влада је цењена као добра или као рђава.

Крајем осамдесетих година конзервативци долазе на власт, са Солзберијем на челу. Балфур, који се у тој влади брзо истакао као министар за Ирску, дао је пример сасвим друкчијег министра него што је био Гледстон. Он се држао старог конзервативног начела, да је добра администрација потребнија него напредно законодавство. Ирска је била у бунтовном расположењу: између енглеских спахија и ирских кметова мржња распаљена; ирски народњаци покренули пи тање ирске аутономије; сам Гледстон уверен да је та аутономија једино решење Ирског Питања. Нехотећи да чује за овако велике законодавне реформе, Балфур је покушао да Ирско Питање реши путем административних мера. Он је пре свега гледао да појача моћ полиције и поправи економ“ ско стање народа. Његова је управа била тако чврста да су га називали »крвавим Балфуром«, — и у исто време тако доброчина да су му и сами ирски народњаци морали одати хвалу. Према великом законодавном реформатору Гледстону, пуном идеалистичког одушевљења и човекољубивих осећаја, стајао је као његова супротност Артур Балфур, администратор практичан, без страсти, и без срца у исто време.

У демократско време, од једног политичког вођа тражи се вештина управљања масом. Ту вештину Балфур није имао. Са својом високом културом и својом аристократском навиком обуздавања осећања, он није разумевао покрете масе, нити се умео правити да их разуме. На јавним зборовима био је осредњи говорник, и кадгод је Конзервативна Странка ушла у изборе искључиво под његовим вођством, она је била тучена.

Рђав вођ масе, Балфур је био добар вођ Парламента. Као је што је казао Винстон Черчил, Енглеска није од Глед-

226