Nova Evropa

стонових дана видела већег парламентарца него што је био Балфур. Да би се препирке Парламента могле одржати на достојној висини, потребно је неколико ствари: уљудан тон, исправност у полемици, разложност очишћена од фраза и страсти. Све те ствари стекле су се код Балфура. Могло му се само замерити, да је као љубитељ филозофије имао сувише суптилности у свом резоновању, и да је као велики господин имао сувише немарности у свом тону. Али, остављајући то на страну, његове нам (беседе — по јачини и гипкости дијалектике, по одмерености и углађености израза, и по потпуној оскудици лажних украса, дају најбоље обрасце парламентарне речитости. На јавним зборовима, Балфур није умео загрејати масу; у Парламенту, он је посред најватреније препирке умео расхладити и растрезнити људе. Овакво спуштање температуре било је Парламенту за његове послове често врло корисно.

После повлачења лорда Солзберија, 1902, Балфур је, због својих великих парламентарних способности, постао вођ Конзервативне Странке. Када се 1911 одрекао тог положаја, опште је мишљење било да се као вођ није одликовао. Он је био подеснији за саветника Странке него за вођа: имао је памети и искуства да Странку задржава од погрешака; није имао, вере и страсти да је за борбу одушевљава. Његова највећа махна била је та што је, у извесном погледу, био сувише велики странчар: он је гледао у Конзервативној Странци једну велику историјску творевину коју ваља пошто-пото одржати. Било је политичара — као например Роберт Пил, Виљем Гледстон, Џозеф Чемберлен, — који се нису устезали да ради једне велике идеје поцепају своју властиту странку. Пил је то учинио ради слободне трговине, Гледстон ради ирске аутономије; Чемберлен је то хтео учинити ради царинске заједнице између Енглеске и њених насеобина. Балфур напротив сматрао је да нема те идеје ради које би вредело жртвовати јединство странке. Када је Чемберлен покушао поцепати Странку на питању царинске заједнице Енглеске и њених насеобина, Балфур је напрегао сву снагу да то спречи. Он је тражио једно такво растегљиво решење да би се на њега могли сложити и присталице и противници Чемберленови, — и они који су били за слободну трговину, и они који су били за царинску заштиту. Он је најзад успео да одржи јединство Странке, али по какву цену! Странка је изгубила сваку одређеност програма, и растргана између супротних тежња није више била способна за акцију.

Балфур — нешто уз лорда Солзберија, нешто као шеф владе у своје име, — остао је у власти, с неким прекидима, око двадесет година. За то је време он на пољу унутрашње

227