Nova Evropa

moni, u svom pesničkom uobraženju, predstavlja ove bratske slovenske zemlje kao jednu jedinu i snažnu Slaviju. Slovenski narodi koji su izašli iz iste kolevke, moraju se skupiti, misli on, i ostati zajedno. Osećaj potrebe najuže duhovne veze, čak i državnog ujedinjenja, leži u samoj krvi, i samo je privremeno zadušen mnogobrojnim kompliciranim političkim interesima i prilikama — neprilikama. On kaže: »Slovenka, Hrvatica, Srpkinja, Bugarka, na radu, u razgovoru, u smehu, u pesmi, u životnoj radosti, u poverljivoj ljupkosti, mnogo su bliže jedna drugoj nedo što su školovani Srbin i školovani Hrvat, ili Srbin ili Bugarin koji su na vladi,..« Fini i rafinirani pesnik Baljmont nije političar, iskusan u diplomatisanju i vijugama političkos života, i zato su njegove prognoze na tom području u znatnom stepenu možda najivne; ali, pesnici su deca i proroci! :

Baljmont je prepun mašte. On uskrsava ono зфаго готапfično »slavenofilstvo« davno prošlih vremena, iz sredine minulog stoleća. Dugi niz godina što je protekao od one sada već polulegendarne perijode, iz temelja je izmenio političko-socijalnu strukturu, a i psihološko raspoloženje Evrope, pa nas primorava da revidiramo i ovaj naš »slovenski« program, Mi Sloveni danas treba da mislimo ne toliko o nekom državno-političkom ujedinjenju, praktički nedostiživom, koliko o našem duhovnom zbližavanju i kulturnom upoznavanju, Maglovito-fantastičnim planovima moramo nasuprot staviti ako i male ali realne ciljeve. S tofa gledišta nećemo Baljmontova maštanja podvrgavati strogoj i sitničavoj praktično-političkoj analizi, jer su njihova snaga i vrednost na drugoj strani —: ona su dokazom da i sada još, pored svih životnih briga i nevolja ove prozajično-surove zbilje, ipak živi primamljivo-prekrasna ideja Jedne zajedničke slovenske duše, U dosadi naših neradosnih danA, ponosno-plamene misli i slikovita poredjenja Baljmonta osvežavaju i sokole, kao mlazevi hladnog vodoskoka u letnje podne, pa se treba dobro razmisliti da li ćemo ih primiti i slušati kao zastarele fraze ili kao čarobne 17 Које пат svima dobro dolaze i koje treba da puštamo

srcu,

Nibolaj Fedorov.

Један руски песимист.

(Леонид Андрејев.

Постоји у руској књижевности као нека традиција, да познати и већ славни писци проналазе нове таленте, отварају пут новој генерацији и новој снази. Тако је, у своје време, стари Дјержавин »благословио, полазећи у гроб«,

259 >