Nova Evropa

ретванско-макарске Крајине и Херцеговине, чија се насеља непрестано обнављају приливом нових дошљака. Они не говоре чакавштином, а у говору, у начину живота, одећи, изгледу лица и конструкцији тела, више потсећају на приморце с копна него на хварске сељаке. Живљи су и покретљивији од осталих становника Хвара; али, наравно, имају и многе од оних ознака које мало пре истакосмо на хварском сељаку, јер коначно, и ови већ дуже времена живе у сличним приликама.

На крајњем западу Отока, и то у самом граду Хвару, опажају се доста јаки утицаји средине и специјалног начина живљења онамошњих људи. Хвар је већ неколико столећа политичко средиште отока Хвара и Виса, па није чудо да је то оставило последица код његових грађана: они су више од осталих острвљана долазили у дотицај с туђинцима, више су и непосредније од њих били зависни, некоје је млетачка влада онамо преселила из Италије, па због тога Хвар и није био онако отпоран и упоран у борби противу страних утицаја као средишњи део острва. Трагови се тога и до данас осећају и опажају. С друге стране, град Хвар је био главно боравиште хварско-вишке властеле, која се је својим животом одвајала од пука, а својим је примером, у нацијоналном погледу, штетно утицала на околину. Зато се у Хвару јаче опонашала »господа« у говору (талијанштини), финијем држању, и у одношају према тежаку. Па није случајно баш у Хвару изазвана сељачка буна, као што није случајно ни онако једнодушно пристајање уз њу свију сељака из централног дела Отока.

Исто тако можда је случајно али врло карактеристично, да наша два племића-песника, Петар Хекторовић и Ханибал Луцић, сасвим опречно мисле и певају о пуку, сељаку. Први се диви његовим интелектуалним и моралним особинама, дружи се с њиме и заступа идеје о пуку, чудне за своје време и свој положај. Други, Луцић, сасвим друкче мисли и с пре зиром говори о сељаку који »разума не има«. И баш онај први живи у Старом Граду, где гради своју палачу, борави у непосредној близини сељачке масе отока Хвара, с њоме свакако дневно и непрестано долази у дотицај, и на основу дугог искуства долази до свог уверења. Други живи у полу“ аристократском граду Хвару, у непосредној близини туђинаца-дошљака, а на свог кмета гледа са висине господара, који можда само од јематве (бербе) до јематве долази у дотицај с њиме, кад од њега прима део плода који му као господару припада. А овако Луцићево гледање на нашега тежака није у граду Хвару било усамљено, јер је — како рекосмо — за дуго времена онде био центар туђинске власти и хварске аристокрације. Зато је тежак из околице града

406