Nova Evropa

Knjiga XXII, Broj 2. 16. avđusta, 1930

Европа на раскршћу.

У једном епилогу својих »Беседа глухима« [>Discorsi а Зогф«, — »Сотђассто«, МЏапо 1925), Виљем Фереро каже: »Многи нараштаји који су прошли овом земљином куглом били су гори, сиромашнији, некултурнији, од нас. Али су барем знали шта хоће. Ми смо некаки господари земље, владари природе, — а не познајемо и не разумемо више сами себе. Повучени од конвулзивних трзаја воље, која тежи за стварима немогућим и противречним, ми хоћемо у једноме часу супротно ономе што смо хтели у другоме часу, и што бисмо хтели уистину. Хоћемо мрак, окове, сиромаштину, анархију, мржњу, рат, — док кажемо и држимо да бисмо хтели светлост, слободу, благостање, ред, љубав, мир. Владаоци свемира, ми смо вечне жртве нас самих!...«

Горње речи Ферерове свакако илуструју фрапантно данашње духовно стање у Европи и у свету. Две се душе боре у грудима оне просечне масе личности у чијим се рукама налазе данас судбине народа, и које — привремено — управљају државним творевинама савремене цивилизације: час превлада увиђавност — изазвана искуством последњих деценија и последицама Светскога Рата, а подупрта прогресом науке и развитком модерне механике и технике, — да је једини пут у правцу међународног споразумевања и зближавања на бази, и са циљем, светскога мира; а онда се опет јаве ситне страсти и крупне личне жеље и амбиције, и распале се атавистички инстинкти, који траже истицање и задовољење нацијоналистичких и партикуларистичких тежња и интереса испред општих и свељудских.

Остављајући настрану прилике код нас код куће, па додирујући тек главне нити светске политике, бојимо се да би

| 65