Nova Evropa

московски дипломатски чиновник Шапкин упућен је на двор Великог Могула у Делхи; али је у данашњој престоници Афганистана Кабулу био заустављен и, упркос свих напора, у току двеју година није пуштен даље. За овакво поступање и одбијање предлогао уређењу дипломатских односа, дипломати у Делхи истицали су непостојање прецедената, велику међусобну удаљеност двеју престоница, непостојање конфликата између владара, разлику вере њихових поданика, и т. д.. Колико су ови мотиви били стварни разлог, може се судити из чињеница, да су индијски трговци путовали у Москву још у ХМ столећу, па су тамо и живели, да појава конфликта није никад била потребна за успостављање дипломатских веза, и да се баш у то доба у Делхи налазило енглеско посланство које је дошло из много удаљенијег Лондона у име једног хришћанског краља. Треба имати на уму, да су Енглези, боравећи у Москви још за време Ивана Грозног (ХМ! столеће), предвиђали могућност индоевропског транзита преко Русије. ИМ можда баш онда када се у Москви утврдила тачка гледишта на Индију, као на богату пијацу с којом треба ступити у везу, утврђена је тачка гледишта Енглеске: држати врата из Русије у Индију затворена, да се не би, прво, појавио руски такмац, и да би се, друго, индијска трговина западних народа служила искључиво морским путевима, т. ј. да би остала у рукама Енглеске, или бар под њеном стварном контролом.

Петар Велики наставио је напоре Московске Владе. Шаљући године 1715 посланство у Киву, он је писао шефу тог посланства, кнезу Бековићу-Черкаском: »Треба молити од Кана Киванског бродове на којима би руски трговци могли путовати уз воду по Аму-Дарји, уколико је ово могућно, а оданде у Индију. Овај пут треба описати што се боље може«. Члану мисије Кожину беше наређено, да »опише робу«, док су му додељена два трговца »искусна али не стара«. Перзијски ратови Петра имали су исту сврху, јер он стално говори о »индијским комерцијама (т. ј. трговини)«. Сарадници Петрови, који му, дабогме, не беху дорасли у погледу политичког талента, изражавали су мисао, да је Цар »ступио стазом Александра Македонског« (резолуција Сената поводом Перзијског Рата 1722). То је била формула нове руске тачке гледишта на Индију, тачке гледишта освајачке. Војничко-авантуристичка уверења су и даље, с времена на време, долазила до израза, од стране релативно мање способних и одговорних људи међу управљачима Русије. Способнији, који су на концу конца ипак одређивали на дуже времена прави курс политике, придржавали су се оног првог мишљења, утврђена још у »посољском приказу«.

158