Nova Evropa

них предуслова за лепоту предела; напред тамније боје, а у позадини светле, нарочито у висини. Због тога види око предмете и форме правилно распоређене у лепој перспективи, понаособ у даљини и висини, будући да баш удаљени предмети битно одређују лепоту и величанственост краја, а светло нарочито ствара утисак о висини планина. Све то приказује нам се у Савињским Алпима са чудесном саврше-

ношћу, и ради тога је поглед на њих из низина ближе околине тако диван.

Фердинанд Сајдл. ИВАН ТАВЧАР:

ПРОЛЕЋЕ НА ГОРЕЊСКОМ.

· Снег који је још до пре мало дана покривао стрме падине, топи се под врућим целовима бурног југа, који бучи Готово свако јутро око горских врхова.

Раскрављало се и лице пробуђеној земљи, и већ по сунчаним местима избацује она на светлост скроман први цвет, баш као да не може да сачека помаљајуће се прамалеће. Оживљују с новом снагом врела, и на све бразде вода цури са бусена, управо као да умирућа зима плаче последњу сузу, која се неколико часака пред смрт поткрада обично и човечјем оку. Поток у долу набујао је и потмуло бубњајући јури низ гребене, да одјекује и шуми уска долина.

И наша се стародревна Зала већ пробудила иза дугог зимског сна. Почињу се зеленети њене букове шуме, тако да се сваког јутра њихови врхови све више обавијају светлим зеленилом ранога пролећа. И сваког јутра буди се у том зеленилу небројена чета крилатих певача, који су у Зали трпели глад и мраз кроз дугу, дугу зиму, или су се малочас вратили с топлим југом у крај где су некад пролетос свили своја гнезда. Међу свима, први се буди ситни црвендаћ, и као сребрени звончићи одјекује његова јасна песма високо са витке јеле, на поздрав младом јутру које већ указује своје румено лице иза тамних брда. Одмах оживи цео рој, оживи грана за граном, посвуд све пева, све цвркуће, и зове златно сунце да скочи са небеске постеље и да не оклева предуго.

И коначно — на сухој грани с које се отвара поглед у дубоки дол — пробуди се шумске живади владар — дивљи петао, занесен од слатке љубави која је, као целом свету, и њему владарица. На свој начин запева он вечну песму о љубави; само што, ако ниси већ раније чуо ову песму, не чујеш је у тихоме лугу, већ мислиш да то падају негде на тврд камен капље с мокрог грања. И тада је одиста красно у ста-

279