Nova Evropa

Мир наоружан до зуба.

(У следећем доносимо — према „П1е Аџзјезе", свеска за септембар 1930 — извод из чланка прошле године умрлога енглеског књижевника Георга Адама, који је изишао с пролећа 1930 у њујоршком часопису „Тће Сешигу Опатету“. Шкоћанин Георг Ј, Адам био је дванаест година у Рајтеровој Агенцији, а онда је постао париским дописником „Таиез"-а, од 1912 до 1921; после тога европским дописником њујоршких листова „Зип“ и „Негајд", Адам је био француски издавач Британске Енциклопедије, и написао је, међу осталим, једну Историју Француске.)

Закључују се мировни уговори и потписују мировни протоколи. Неке државе одричу се свечано употребе отровних гасова, али их при свем том фабрикују у великим количинама. Побија се, и отклања, рат »као оруђе нацијоналне политике«, А ипак влада у Европи данас много јаче осећај опште несигурности него што је владао у очи Светскога Рата, у лето 1914. Природно је, да се тај осећај јасније запажа у Француској него у осталим великим државама, будући да се Француска, под нарочитим околностима своје победе, налази у врло непријатну положају да мора гледати, како њена слава и њени поседи расту преко сваке могућности њена становништва које се смањује, и како њен покварени политички систем настоји да ту славу одржи и те поседе одбрани. Овакав положај таман пристаје да у суседним земљама разбуди жељу за осветом, уколико ова још постоји, и тежњу за експанзијом. Чинило би се да — баш као што су она грозничава настојања у години 1914, да се створи некакво средство за одржање мира (Хашка Конференција, тадашња пропаганда за разоружање), потицала из страха целога света од предстојећег рата, — исто тако и сада сви ти пактови и протоколи значе пре симптоме некакова ратног узбуђења и неке бојазни него поуздана средства противу незгода које провирују иза сваке окуке европских граница. Јер, куда се год погледа, све се оружа и спрема на одбрану.

Године 1914 чиниле су француске, британске, и белгијске армије очајне напоре да спрече пробој Немаца на северу, све док једном генијалном официру није пало на ум да је Вобан, мајстор-инжињер за градњу тврђава, морао имати разлога кад је подизао низ појединачних утврђења у одбрану извесних канала и водених брана. Пронашло се да је Вобан имао и те како разлога кад је ону равницу, која добрим делом лежи испод морске површине, засејао масивним утврђењима. Канали који су доводили воду из пет река начинили су од оног дела Француске једно од најплоднијих