Nova Evropa

схваћен у смислу опћег хуманитета, уколико су у њему индивидуализована опћа људска својства. Отуда Крочеово филозофско-религијозно схватање историје (ову он идентификује потпуно с филозофијом, јер је историја, на крају крајева, оно исто што и филозофија: мисао о појединачноме); он у њој не види друго до континујитет појединачних напора који остварују опћенито иманентни идеал људскости, одуховљења, културе. Зато се Кроче и обара на произвољне рецепте фашизма, марксизма, и т. д., којима се хоће, посредством спољашњих формула, без обзира на историјски органски континујитет, да уреди људско друштво.

Кроче је погодио, према нашем мишљењу, у срж тога актуелног проблема, те ће бити од користи да овдје укратко изнесемо најглавније мисли његова посљедњег предавања о тим стварима. Тим прије, што је његов начин разлагања далек од сваког дилетантског и површног набацивања појмова с којима ни сам писац не би био начисту (како се то код нас често ради), те може да послужи као примјер строге темељитости, која вуче свој коријен из једне ванредно опсежне и дубоке историјско-филозофске културе.

По Крочеу, савремени антиисторијски став испољује се на два разна начина, и то на два опречна начина, који имају ипак свој заједнички извор, а уједно показују тенденцију да се приближе, да се помијешају и да измијене своје улоге.

Први начин, насртљив и револуцијонаран по изгледу, могао би се означити, у својој цјелокупној појави, именом које је носила једна специјална његова књижевна и умјетничка манифестација у Италији, тојест именом футуризма. Овоме је идеал будућност без прошлости, напредовање не органско већ на скокове, воља која је произвољност, смијоност која прави саму себе слијепом само да би сачувала своју жестину. Он обожава силу због силе, чин због чина, ново због новога, живот због живота, којему не треба никакве везе са прошлошћу, ни уврштавања властитог дјела у дјела прошлости, јер неће да буде конкретан и детерминисан живот, већ једна апстрактна и празна живот“ ност, неће да буде садржина, већ празан облик живота. Отуда нетрпељивост, антипатија, одвратност, презир и исмијавање према историјској традицији. У књижевном футуризму, свему се је томе давало одушка у захтјевима да се руше споменици, библијотеке и архиви; а тако исто и практички и политички футуристи познају се по никакову пијетету према историји, по непоштивању и равнодушности несамо према онима који су кроз вијекове, у муци и труду, изграђивали оно што се сада назива хуманитетом, него и према властитим дједовима и оцима, јер не разумију значе-