Nova Evropa

ње вриједности појмова, осјећања, обичаја, и установа, који сада постоје. Тојест: они мисле да је прошлост мртва, док је она вјечно жива у садашњици. · |: --“ · Други начин антиисторизма бјежи од релативнога и контигентнога, промјењивога и различитога, те тежи к апсолутноме, сталноме, једноме, — тежи да се извуче из историје и да савлада историзам. (Овдје се циља на филозофију Ђентила. С обзиром на социјални живот, антиисторизам се испољава издавањем наредаба и закона који гуше личну иницијативу и, досљедно, гуше свако такмичење, на"тјецање, борбу, намећући »правило« (ја »тебоја«). А ово »правило« узето је из произвољних нових начела, и провађа се у новим произвољним економским, социјалним, и државним уређајима; или је оно исјечено из било којег перијода прошлости. На тај се начин иде за једном врстом насилне рестаурације, што значи бјелодано порицање историје, која има своју властиту логику, свој властити органски ток, те не трпи да се извјесни и појединачни исјечци времена прогласе једино вриједним и узорним (фашистичко насиље и његово спољашње мајмунисање римске историје!). И тако настаје илузија, да се полагано клијање на историјском земљишту, споро сазријевање и ненадано проваљивање новога над старим, различнога над сличним, напор којим су се фантазија, мисао, и воља уједно и разријешиле и везале, слободне и условљене“), може да замијени акцијом ауторитета, на те рену прочишћену од терета и море прошлости, и то тако да се заповиједа оно што се има да врши у смислу тобожње вјечно сталне норме, и да се руководи и самим начином извршавања заповиједи. |

Како оба ова правца имају свој заједнички извор у порицању историје, а само се разликују у методима, није чудо да често анархисти, уморни од анархизма, прелазе међу ауторитативце, футуристи међу класичаре и академичаре, разбарушени и несређени међу обнављаче, и т. д.; или да 6 напротив, присташе апсолутнога, сталнога и једнога, уморни од: непокретности, побуне противу самих себе, те се — у

") Овдје се ради о главној основи Крочеове филозофије: ди стинкција у јединству. Дух је јединствен, уколико је различит у својим појединачним активностима; као што је организам јединствен, уколико је састављен: од различитих удова. Само разнолико може да се уједини, јер је једнако. — једнако. Дистинкција је. главни услов конкретне динамичности. Дух без дистинкције апстрактан је и непокретан, уколико се он може једино да конкретно схвати као фантазија, мисао, или воља, и уколико му једино разлучивање али и међусобно прелијевање појединачних конкретних активности' даје „покрет и динамику, И зато.се Кроче не слаже са Ђентилом, који потпуно забацује дистинкцију, апстрактност, и непокретност.

86