Nova Evropa

намјери да протегну укочене удове — бацају. у бахантско коло књижевног, политичког, и моралног футуризма. И

Било је у историји сличних покрета, који су, мимо своје негативне стране, имали и позитивних. Може ли се то казати за данашњи антиисторизам> Све говори зато да у њему нема позитивних момената. Присутност и приближавање новога и генијалнога увијек су праћени устрепталошћу, ганућем, привлачењем, у једну ријеч, љубављу. Али како има мало љубави у наше дане у свијету! Како мало радости, а како много лијеног одушевљења! Како звуче слабо и. криво струне љубави, кад их куша покаткад да покрене. реторика енергетичара и ауторитативаца! А како, напротив, звуче опоро и снажно струне бахатости, поруге, сарказма, као и лудога и мрачнога фанатизма! ЛЕ

Па и без обзира на ову осјећајну импресију, ако се испита појам на којему се подиже антиисторизам, откриће се његова празнина још јасније и одређеније. У њему се налазе два опречна појма који замјењују сопствено обличје. Први је онај формалиста енергије, заговаратеља живота због живота, будућности без прошлости, чина без идеала, а то не значи друго до оно што се у филозофији назива ирацијонализмом, тојест порицањем духовних вриједности. Други значи конструкцију и реконструкцију живота људскога отргнута од самог живота, који је историја, значи насилно наметање животног ритма одозго, значи правило које, мјесто да га човјек ствара као своје средство, оно мора да створи човјека. Ради се, дакле, 0 апстрактном радијонализму, који не пориче духовне вриједности али их материјализује и кочи. | |

Одакле oBa HeampaBa mojaBa? — HHKaKaB ·HOBH HJea духовнога живота није се појавио послије онога који је имао своју највишу еманацију у. Француској Револуцији и историјско-идеалистичкој филозофији; али и овај, у току даљњег свог развоја, наилазио је на многобројне тешкоће, и то у духовним стањима, као и у новим схватањима произашлим из економских и социјалних покрета, тако да је често настајао застој и застрањивање. И баш ова застрањивања кад хоће да, у трзавицама које изазивају, фигурирају као идеали, промећу се у горе поменуте празне облике ирацијонализма и апстрактног рацијонализма. Тако се рађа империјализам, марксизам, и т. д.. Ови правци постојали су већ и прије Великог Рата, али их је овај још јаче потенцирао, јер је привремено ослабио силе које су их спречавале и обуздавале. Осим тога, несамо што је у Рату пао цвијет младости европске, цвијет у погледу одважности, благородности, и интелигенције, него су се људи -одвикли, У дугим ратним годинама, од углађених начина борбе, као што је и

87