Nova Evropa

javnih poslova, svest se ne može sasvim isključiti, a izvor svesti nalazi se u pojedincu, i nigde na drugom mestu, Alko se poje'dinac. bude suviše polčinio zajednici, bojazan je da пјебоуе duhovne sposobnosti ne zakržijaju, — i da posle nekog vremena, baš zato što će svi umeti da slušaju, niko više neće umeti da zapoveda. Knez Bilov spominje u Svojim uspomenama jedan razgovor s italijanskim političarem Sonimom. »Ja se divim«, rekao je Sonino, »organizatorskom daru Nemaca, ali taj dar tako teran u krajnost, kao što je slučaj kod Nemaca, doneće sobom arterio-sklerozu i окобапје тле бепсјје«,

Preci Konstanovi bili su francuski hugenoti, koji su u XVII veku, za vreme verskih gonjenja, izbegli iz Francuske u Švajcarsku. Od njih je on nasledio taj uporni i buntovni individualizam koji ne priznaje nikakav viši autoritet od svoje savesti i sve stavlja pod sud svoga razuma. U državnoj zajednici kako ju je Konstan zamišljao, suveren bi bio pojedinac, a ne zajednica. Zajednička volja mogla se prema tome stvarati samo putem slobodne izmene misli i slobodne prepirke suverenih pojedinaca.

Buržoazija je primala Konstanove ideje, ali nje6a samoga nije smatrala za svoga čoveka. U njegovo doba buržoazija је bila vrlo stroga u pitanjima porodičnog morala i novčane ispravnosti. Benžamen Konstan, kockar ı ljubavnik, bio je na rdjavu dlasu sa kartaških dugova i zapleta s tudjim ženama. Protestantski ozbiljan u političkim spisima, on je u privatnom životu bio lakomislen i raspušten. Ona pokvarenost naravi, koja je bila nastala u velikom društvu pred Revoluciju, ostavila je fraga i na njegovu karakteru. U njeda je bilo čak i mešto od one presićenosti, suvoće duše, i prelinjene svireposti kojom su se odlikovali veliki razvratnici krajem XVIII veka {pripovedač Lakl6 ovekovečio je taj tip pod imenom Gospodina de Valmona). U očima buržoazije, Konstan je izgledao gSotovo moralna propalica; ona se služila njime kao književnim najamnikom koji joj je bio neophodno potreban, ali koga nije cenila.

~ Kao pripovedač, Konstan je dao ч »Адо! и« jedan od prvih i. u isto vreme najsavršenijih obrazaca psihološkog romana: Stendal, koji važi za oca psihološkog romana XIX veka, javio se tek posle Konstana, »A dol1f«, koji nema ni sto strana, svodi зе, po rečima samoga svog pisca, na dve ličnosti, — Adolla i Elenoru, Opisa i epizoda nema, sve je analiza osećaja te dve ličnosti, Običnom čitaocu učiniće se da tu upravo ı nema romana, пебо зато teorijskog razlaganja o izvesnim pojavima ljubavne strasti.

Junak Konstanova romana jeste žrtva ljubavi, ali ne ljubavi nesrećne, nego ljubavi srećne, On strada zato što se za nj privezala jedna žena koje se on brzo zasitio, ı koju bi hteo da ostavi, ali ne može, Svi Adolfovi pokušaji da se oslobodi Ele-

90