Nova Evropa

вођ легијона — губио је своје најбоље војнике. Као војник и вођ стекао је велику ратну славу, и та ратна слава, врлине вође и његових војника, биле су главним поводом да су, с јесени 1915 године, Централне Силе објавиле акт независности Пољске, у нади да ће сада Пилсудски употребити све своје силе на њиховој страни. Место тога, вођ видећи да Русија слаби и да су сада стицајем прилика Централне Силе најачи непријатељ Пољске, окренуо се је противу њих. Борба с њима одвела је Пилсудског у магдебуршки затвор, из којега су га онда пустили Немци, као јединог човека који има стварно ауторитет и снагу на истоку Европе. Тада, новембра 1918 године, почиње улога Пилсудског као вођа целе Пољске, као шефа државе и врховног војсковође ослобођене домовине. __ Ова улога Пилсудског превазилазила је знатно границе Пољске, и била је од пресудног значаја за судбину данашње. Европе. Како би данас изгледала Европа, да Пилсудски није умео генијално импровизовати пољску војскуг Да је био потучен од маса бољшевичких, које су кренуле на Европу с истока» Како би изгледала демократска Европа, која 1920 године није хтела да дозволи транзит за Пољску влаковима са муницијом, да није гениј Пилсудског извршио једно од најсјајнијих ратних дела која познаје ратна историја» Пилсудски као војсковођа стекао је велику и заслужену славу. Умео је да се ослободи рутине вођења рата у рововима, умео је да се поврати бесмртном принципу ратовања — кретању и маневру. У том маневрисању успео је да разбије кудикамо веће силе непријатеља на огромној територији између Висле и Њемена, утврдивши тек својим победама стварну равнотежу мира на целом европском Истоку.

Може се стога без претеривања рећи, да је Пилсудски својом завереничком и револуцијонарном делатношћу откупио старе грехе свога народа; а војном акцијом повратио је свом народу његову витешку славу. Али је он истовремено својим организацијоним и државничким радом поставио те меље за ред и право у својој домовини. »Диктатором« га зову само они за које је право знак насиља, за које је народ само прилика за демагогију, и за које је држава само претекст за личне добити. Сам народ је 1918 године хтео да Пилсудски постане диктатором. Баш сам народ давао је целу диктаторску власт Пилсудском, коју вођ није хтео да прими, сазивајући одмах суверен Сејм у Варшаву.

Сарадња Пилсудског са Сејмом — мада је била тешка и за вођа за време рата врло незгодна — ипак је увек била од њега поштована. Чак и када је од убилачке руке погинуо Председник Пољске Републике Нарутовић, — Јосиф. Пилсудски је остао само шефом Штаба (1923 године), и тек

146