Nova Evropa

неправеднијег него што је увлачење ове велике и јаке индивидуалности у категорију диктатора. Противно томе, Пилсудски је један од најистакнутијих демократа и слободних мислилаца садашњег света. То је човек из дубине душе социјалан, који све гради на сарадњи људи с великом идејом, са највишим идеалом. Ако и кад употребљава оштра или насилна средства, — никада то не чини у циљу наметања своје личне воље, или индивидуалних схватања. Пилсудски употребљава насилна средства (као оно у мају 1926 године) тек тада када види, и када најобјективније мерило догађаја то показује, да је угрожено све што представља демократију и управу савремене државе. Довољно је да читалац ма и укратко пређе кронику најважнијих догађаја и дела из живота тог човека, па да се увери да овако означене опште тезе налазе у њему потпуну потврду.

Пољска као држава изгубила је потпуно своју самосталност концем ХУШ! и почетком ХЛХ столећа. Пољски устанци, било да су везани за витешку епопеју цара Француза Наполеона, или доцнији устанци 1831 и 1863 године, свршавали су са поразом. Окупаторске власти (Русија, Немачка, и Аустрија) су тријумфовале, настојећи све више да пољском народу одузму његов нацијонални осећај. Устанци су се свршавали поразом несамо из војничких разлога, него такође и ради социјалних прилика: у време тих устанака није се нашао у тадашњој племићској Пољској нико ко би умео придобити широке народне масе за борбу с непријатељем.

Пилсудски, иступајући концем ХТХ столећа на арену судбоносне историје Пољске, вођен генијалним инстинктом избраника свог народа, ослонио се у борби за ослобођење и право на оне који су у поробљеној Пољској били највише лишени свих права, на радника и сељака. Он је разумео, као нико пре њега, да ће баш у тим слојевима, дотада лишеним свесног учешћа у управљању судбином домовине, наћи најбоље схватање за борбу. МИ није се преварио у својим надама и припремама. Цео радни пољски народ поставио се је на страну вође, доказујући то многобројним тешким борбама и уличним атентатима (1905 године), а сем тога организујући завере на целом територију где је била руска и аустријска власт. |

“Оружани иступ Пилсудског (1905 године) као вође радника био је за савремену пољску историју, а можда и за целу Европу, од пресудног значења. Захваљујући баш том иступу показало се је, да народ коме је учињено криво, а који одржава у неправној равнотежи средњу Европу, није умро, већ да живи, бори се, и може сваког часа још ела-

144