Nova Evropa

različitih razloga; ovamo spadaju »Hegelovska pisma o izučavanju prirode« od Hercena, i »Samostalne osnove duševnih pojava« poljskog filozofa T. Struvea, Dostojevski je i sam veoma lepo opredelio svoj odnos prema filozofiji [»U pismu Strahovu«): »U filozofiji Ja sam „,švah' (slab), — ja sam jak samo u ljubavi prema filozoliji...«

Misao Dostojevskog upućena je pogšlavito na probleme vezane sa čovečjim bićem ı bivanjem, Kao što tačno primećuje Berdjajev, »Dostojevskog ı njegove јипаке хапипа samo čovek, U središtu svakog romana Dostojevskog stoji zagonetna ljudska ličnost, I celokupna radnja romana sastoji se samo u tome što se ,odgoneta zagonetka' ove ličnosti; svi Junaci zabavljeni su зато „одбопефапјет zagonelke' te ličnosti«, Upravo, treba reći još više; Junaci Dostojevskog, njeđove »zagonetne ličnosti« nisu slučajne: čovek uopšte, po mišljenju Dostojevskog, to je biće fajanstveno i koje korenjem svojega bića ulazi u nekakav drugi svet. Dostojevski nije samo »ftanani psiholog«, u smislu reči kako je mi upotrebljavamo prema pesnicima, piscima, prozajicima, a ponekad čak i prema istoričarima. Dostojevski je, ako hoćete, »psiholog«-teoretičar: njegovi pogledi na suštinu čoveka su potpuno izradjeni i zaokrugljeni, Mi ćemo ovde pokušati da ocrtamo tek пајорб је oblike složenog sistema misli Dostojevskog o čoveku.

Čovek se, u svom bivstvovanju, nalazi na granicama dvaju sveta, dveju sfera zbivanja, Ovaj položaj čoveka dovodi dotle da u njegovu svest ulaze snage i jednog i drugog sveta, U duši čoveka »obale se sastaju, protivrečnosti zajedno žive« (Dimitrije Karamazov), »djavo se sa Bogom bori«, a polje bitke je srce ljudi, Čovek vidi, može da vidi, u isto vreme »dve provalije«, nad sobom i pod sobom: duši čoveka pristupačan je »svet

čistih i svetlih ideala, i bezdna najstrašnijeg pada«. — »Širok i suviše širok je čovek, ja bih ga suzio«, — vapije Mitja Karamazov. — I odozdo i odozdo, u dušu čoveka ulaze nekakve

srodne joj ali ipak i strane za nju sile. Dostojevski Je, ogromnom duhovnom snagom, preduhitrio nauku o podsvesnom (sami izrazi »podsvestan« i »vansvestan« kod njega se susreću). Dostojevski se ipak temeljno razlikuje od teoretičara savremene »psihoanalize«, u svima njihovim vrstama, time što on nikako neće da u stihiji »podsvesnog«, koja se uliva u naš duhovni život, gleda nešto niže, pri uporedjenju sa svesnim, ı ne smatra ovu stihiju samo kao izvor »nenormalnog«, patološkog, »nekih poremećaja normalnoga toka duševnog života«. Kao ı romantičari, Dostojevski drži da je vansvesno u isto vreme i izvor viših intujicija i zanosa, da je u njemu put ka postignuću maksimalnih čoveku pristupačnih visina ljudskog duševnog života uopšte.

234