Nova Evropa

трију верских сила: »М све те три големе опште мисли«, каже, »сукобиле су се, пре решења, готово у исто време. То не могу бити, наравно, само ћуди, нити ратови о наследство или због свађе око две жене на високом положају, као у прошломе веку. Овде се ради о нечему општем и коначном, па иако нипошто не о нечему што ће свршити скупа са свим људским династијама, то ипак несумњиво о нечему што ће донети са собом почетак краја сваке

прошле повести европског рода људског, — почетак решења његове будуће судбине, која је у Божјој руци ио којој човек није кадар готово ништа предсказати, — једино

што би могао нешто наслутити«...

А ево какве су те слутње Достојевског: »Наше руско Источно Питање развило се у светско и опште питање, са нарочитим предодређеним значајем, али тако да се то предодређење може испунити и пред слепим очима које га не препознају«. И онда: »Ја сам уверен, да ће се битка свршити са победом Истока, Источног Савеза, да се Русија нема чега бојати ако би Источни Рат постао Европским Ратом, и да би чак боље било ако се овај сукоб на овај начин прошири. О, нема сумње, биће страшна ствар ако се пролије толика драгоцена људска крв. Али је бар утешно мислити, да ће овакрв без свакесумње спасти Европу од десет пута већег крвопролића, ако се ово сад одложи и растегне на дуже времена. Утолико пре што ће ова велика борба свакако скоро бити окончана. А онда ће толика пи: тања бити коначно решена, — римокатоличко у исто доба кад и судбина Француске, Немачко, Источно, Мухамеданско; толике ће се ствари решити које су у досадашњим приликама биле нерешиве, лице Европе ће се толико изменити, толико ће новога и напреднога ући у људске односе, да можда неће требати да духовно патимо или да се одвише страшимо ових последњих грчева у којима се савија Европа у очи великог и извесног препорода«...

Горњи наводи биће довољни да уочимо до којих се апокалиптичких визија и висина мисли довинуо Достојевски у своме објашњењу историјске ситуације у доба Руско-турског Рата. На крају крајева, баш у тим визијама далеких видика верског препорода света и треба тражити главно језгро филозофије повести Достојевског. Интереси вере — или, да будемо сасвим тачни, православља, — не као ознаке, већ као светске мисли, били су главна покретна снага његове историјозофске концепције; и баш у односу према православљу он и развија друге стране своје замисли. Садржавајући у себи, како се види, тако уверљиву полазну тачку, ова његова замисао обухватала је, на један или други начин,

248