Nova Evropa

čitom vrstom života koji se neprestano pred očima stvara. Tu život jezdi na besnim arapskim konjima, praćaka se i propinje, zamara, pada i smiruje, da ponovo svim besom zastihija, 1 duh, i duša, i telo, i čovek, čovečanstvo, i vaseljena, — sve je fu, i ipak, sve je drugačije postavljeno, Popeto je sve na jedan drugi životni plan, Svi su ti ljudi u samjarijama, ili sanjaju, govore u snu, žive u jednoj usijanoj atmosferi, i akcije su im akcije ljudi pod groznicom, u nekoj vrsti vrlo logične pomame. Ponekad su stvari tako izmešane i ispreturane i ispresecane, da izgleda kao da se čita kakav rasut slog, Duh i meso su uvek u nekoj vrsti pobune, Toga radi se Dostojevskom ne može prići s analizom, Pod analizom sve pada. Skoro je sasvim nemoguće meriti Sa evropskim metrima i kilogramima. To je još i moguće dok se kreće po površinama duha ı duše, i dok su emocije iz običnog zemaljskog sveta, Ali, čim naidje na pirosferu i laboratorij duha, duše, i tela, tamo gde je sve u vrenju, ili u magle i oblačine gde se čovek, izdižući se iz svakidašnjice, gubi u svetove svečovečanske i metafizičke, — obično ljudsko i ovozemaljsko merilo nije dovoljno za merenje, A sve Je u njemu toliko ljudsko, ruski-l1judsko!

Psihološka tektonika je, naravno, drugačija nego li zapadna i južna, Ona ima najviše sličnosti sa azijskom tektonikom. Zapadnjak ne postavlja više, kao Rusi, i naročito, kao Dostojevski, ona strašna pitanja: »Šta је život?«, »Šta je smrti?«, »Šta je čovek?«, »Šta raditi?«, — niti ulazi u sudbinu, izvore, utoke svega, u opštečovečansko i vaseljensko. Ali je kod Rusa čovek kao u nekoj šumi od tih pitanja. Onaj koji traži logiku, analizu, kontrolu, ikritičnost, oblik, dogmu, — zalud razbija glavu, — sve su to samo pobune, uznemirenja, neredi, vere, ushićenja, »otkrovenja«, poslanstva, misije, i »izlivanja duha« ... Protivrečnosti i antinomije se vezuju, vera 1 bezverje srašćuju, polovi beže na ekvator i obratno, da i ne su neverovatno blizu, nihilizam, »njičevo«, »sve je svejedno« i sve tome obratno, slivaju se ujedno. U čoveku se za čas nadju pustinjak, pohlepnik, andjeo i demon, da orgijaju dok ne sprže čoveka, Dostojevskogša čovek je pod nervozom, histerijom duha, i droznicom, u bunilu duše i tela; on se raspinje izmedju tvrdjenja i odricanja, postavlja sva pitanja i svih se odriče, Svodovi duha pucaju i ruše se, pa se onda opet sazda nešto, i ponovo se sve sruši nad glavom пезгебпоба соуека. Рич se i vri kao kad se zemlja počela da hladi: orfičko, bahičko, pirsko, histerično.

Kako smo daleko od Platona, od Grka, i Latina, čak ı od sve Azije! Ništa od tišine i mira jednog Laocea ili Konfučija! A kad se čovek smiri i upitomi kod Dostojevskog, kakva tragBična tišina! To je mir groblja, mir posle pustoši, mir kad se čovek potpuno istrošio i pretopio, Ili strašna tišina, ili strašan vulkan: »U svemu sam išao do krajnosti, — celoga sam života

294