Nova Evropa

погледа праоца Адама у ширине бескрајнога неба па до данас. Све је ту видљиво, на тој жилама испресијецаној плочи без слова коју назваше душом људства. МИ сигурно је да су грчеви боли и суза, понижења и мржње и зависти, оставили најдубље трагове. А да ли ће и у будуће овако бити, увијек, непрестано овако, све до оног далеког коначности отетог бројења дана када ће можда и живот пресушити» А тада је сигурно свему конац.

Увијек дакле исто, беспомоћно исто: насртање, подизање и пропадање, грађење и уништавање. Увијек иста слика бијесне хорде људства, закрвављена погледа и запјењених уста, под тешким теретом стално новог проналажења средстава за уништавање и средстава за одбрану. Сијање смрти и болести, и одбрана од тих зала. Вјечно урезивање у плочу без слова отисака боли и суза. Али, то је напредак. Нема. стајања у свијету, нема лежања. Све што ти је на путу мора се поравнати. Из ових вјечних сукоба и борба рађа се напредак. Исто као што је пород човјека везан уз дугу патњу ношења и уз тешке боли рађања. Може ли се ишта противу тих вјечних закона» Ето вам одговора. Па чему се онда трудите, чему се уљуљавате у неиспуњиве снове о благотворном миру и неком чудном измирењу људства»...

Али ето, гдје се овај црв земаљски ипак опире томе мутном слову — не забога закону! — писану хиљаде година на страницама људског ходања. Није напредак међусобна борба, међусобно уништавање. Није напредак робовање и служење једних другима. Ниједно насиље нанесено духу или тијелу, појединцу или народу, није створило сталне и коначне облике напретка: љепоту форме, племенитост духа, склад и равнотежу у разумноме задовољењу. Ако је било монументалности, њу нијесу ни видјели ни разумјели милијони. И баш они најмање, који су ту своје животе уградили. За кога је она постојала, и за кога оне постоје» И за то су дјела насиља уништена била од самог насиља. Само оно што је љубав подигла, дјело је правог и трајног напретка. Оно је видљиво, приступачно, и разумљиво срцу и уму свакога. Оно продире до најзатворенијих нити људских осјећања. Стога је и вјечно. Неуништиво је. Ниједна се рука неће наћи која би подметнула подањ упаљену зубљу разора и уништења. Нигдје, јер је људска душа ткана од нити свучених са истих стабљика. Ето, тако се опире насиљу расвјетљени ум људскога црва, кад у себи упозна створење самог божанства. Ум и срце морају управљати свијетом. Не снага, не насиље, не наметљивост, не лукавство, не превара. Памет царује, а снага камење ваља. Умом голим и тврдим долази човјек до питомих мисли о себи, о дому, о друштву, о заједници, о народу, о људству, и о жртвовању и пода-

394