Nova Evropa

вању себе свима њима ради себе. Нема мене без мога дома, без друштва, без људства. Али опет, нема ни људства без мене, нема ни дома ни народа без мене. Потребан је склад, измјенично жртвовање и подупирање. Дакле љубав, неограничена љубав за себе, а због себе за све. И ту се ум прелијева у срце, да скупа оплоде љубав.

Али то није она стара љубав, она мајка самопријегора, пожртвовности, стискања и откидања, непрестанога откидања од себе, и све то ради саме љубави, ради неких невидљивих потреба патње и понижења. Или можда ради неких награда, које нас чекају у далеким невидљивим сферама. Или опет ради неких необјашњених дужности. С оном љубави људство је прегазило дуге и мучне фазе свога развоја: од робовања народа народу, до робовања народа наметнутим отимачима власти, који су у данима заборава на свој почетак записали и прогласили били, да им је власт по насљедству крви и у крви, и да им је дата од самога Бога. Њима, само њима непосредно. Ето, била је то највећа инфамија на свијету: понижење човјека сабрата, засјењивање праведности онога истога Бога који је имао бити сама правда и сама љубав. Нови вијек људства, који је доживио највеће понижење свога достојанства, и постао био подивљали крвник своје сабраће и зажигач мучних тековина дуговјеког људског стварања, повративши се к себи, и ослобођен од опојности неког уског патријотизма, одбацује од себе ту стару љубав. Одбацује је, јер је она од њега тражила само самопријегор и оданост, жртвовање и слијепу послушност, а није му ништа за то давала. Он прихвата нову љубав, која грли њега самога, и узноси га као узрок и сврху свему. То је ето етика новога свијета: љубити себе неизмјерно и потпуно; себе од почетка па до конца, љубити себе од извора па кроз дјецу и унучад своју: љубити дом св ој. Љубити себе у друштву, у народу, у људству: љубити друштвО, народ, људство, неизмјерно, потпуно, без ограничења, ради себе и ради свога добра. Ту је вјечни склад, вјечно попуштање, одступање, помагање, а све ради највеће љубави према себи. Ту је ужурбана марљивост и настојање у раду, у послу, да се створе могућности за најбољи живот, за најбољи и најугоднији за себе, за своју љубав, и за све оне што их та љубав обухвата: од извора па до ушћа људства. Ко то још не схвата, да је ова нова љубав плод страшних искушења, највеће и најправедније скрби за себе. Мој је живот најсигурнији, кад су сигурни животи свих осталих. Своја добра могу најпотпуније уживати, када су сви остали заокупљени стварањем и уживањем својих добара. Најбоље ћу се заштитити од болести онда када помогнем, и подам све напоре, да се сузбију болести, ма гдје се оне појавиле. Нај-

395