Nova Evropa

онда када се поруше ти високи зидови и отворе сви пролази, и људима и роби и мислима и стваралачким тежњама. Све то ради себе, ради свог бољег живљења, ради своје дјеце, свог народа, и ради свих народа. Ради себе и ради свијета, јер се сваки од нас налази и живи од свијета и са свијетом. Од тих једноставних истина отуђило нас је затварање у свој народ, у своју расу, у свој језик, и у своју религију.

Али, што можемо ми, кад други тако хоћер »Зар не видиш, човјече, да је све приправно, како ће један на другога да насрне» ИМ у овом метежу, све је излишно, сваки рад, сваки посао, и сваки занос. Потребно је једино да се наоружаш лукавштином, да би спасао себе; а и стрпљивошћу, да би дочекао крај.« Познато нам је таково умовање, то безбојно очекивање. Знамо, да је оно једна самообмана. Прво стога, што су баш ти који тако умују на првом јуришу прегажени били. Друго зато, што ти који вичу на узбуну неће никада једни на друге насрнути; не зато што не би хтјели, већ зато што се плаше изненађења, оног скровитог, страшнијега од најстрашнијег што га је људска злоба изумила, како би животе и људе и вегетације уништила, и како ниједно мјесто на свијету не би остало поштеђено, а ни доста заклоњено. Ниједно. У томе је напредак, а и спасење за све оне ситне милијоне безимених, који су увијек били гоњени на кланицу. Спасење ради тога што и они други малобројни, који су држали бич, долазе на кланицу. И што се увијек једно средство страшније супротставља другоме још страшнијему. То ови бранитељи старе Европе добро знаЈу. И зато се и не мичу, и неће се никада ни помаћи. А остаће ови брбљавци, букачи, и изазивачи иза забрављене капије.

А када ће се ријешити људство ових великих зала, ових лутања» — Зар не видите, да се она рјешавају сама од себе. Стара се Европа распада, кажу једни. Стара се Европа преображује, у мору сукоба, супротности, неподношљивости, мржње, и зависти. У мору самољубља и најружније себичности. Из тог каоса рађа се Нова Европа. Из превелике љубави према себи, према дјеци својој, према племену своме, гура се гвоздена рука која води к изравнавању, К помицању препона, к одстрањивању спотицаја, к рушењу ограда. Све ради себе јединог грађанина свијета, — све ради свијета и себе у томе свијету. Зар постоји дрзник, манијак, који би убацио зубљу горућу у буре барута на којем он сједи» Све ради себе. А када је, и будући да је, дотле дошло, тада је сигурно да ће велики напори задњих година, мјесеца, и дана, изнијети тражено рјешење: за све и за свакога. За велике и за мале.

Рт, Иво Колбе.

399