Nova Evropa

јере преко којих се тешко може прелазити. Европски сувишак становништва, односно радне снаге, који — наспрам предратних прилика — износи око један милијон годишње, нема услед свега тога могућности исељавања, па је несумњива последица овакова стања ствари, да нагомилано становништво Европе, које не може на својој територији да нађе довољно рада, мора да пада у све већу и већу беспосленост. Будући да досадашњи најобичнији регулатив, емиграција, готово сасвим отпада, не преостаје друго до потражити лека беспослици на други начин и на другим странама.

Ту се одмах само по себи поставља питање, да ли се земље које су досад долазиле у обзир за усељавање налазе у демографски ексцедентном стању само привремено или трајног Ако би и са њима било исти случај као са Европом, онда би ситуација Европе у питању незапослености била још много'озбиљнија. Међутим, томе није тако. Територије Америке још су далеко од тога да дођу ма и у демографски нормално а камо ли у ексцедентно стање. Економски извори њених големих земаља пружаће у догледно време још неисцрпне могућности запослења. Данашња немогућност Америке да прима сувишке европског становништва, резултат је економске кризе која не дозвољава искоришћавање њених економских извора. Али чим криза прође, или почне јењавати, она ће моћи поново да отвори врата демографски стално ексцедентном европском територију. Да, али дотле мора Европа да пронађе друга средства, и друге терене, ако хоће да ублажи и уклони своју незапосленост. На подручју интерних миграција, те колонизације, може се — крај свег горе изложеног — доћи ипак и до позитивних резултата. На самој европској територији имаде земаља које несамо да не осећају беду незапослености него имају још и потребу за страном радном снагом, т. ј. које су још демографски дефицијентне. Таке су земље Француска, Белгија, и — донекле — Холандија. Њихов економски развој престигао је множење њихова становништва. Наравно, оне не могу доћи у обзир за запослење свих европских незапослених радних маса; али су у стању да бар допринесу ублажењу незапослености. У току последње године додуше, јаче захваћене економском кризом, и те земље смањују своју потребу за страном радном снагом; али је то појава пролазна, јер је поуздано да је економски развитак тих земаља, и крај данашње економске кризе, бржи од пораста њихове популације. Сама Француска, у ових дванаест година после Рата, апсорбовала је око пет милијона европских незапослених радника (Талијана, Пољака, и дру-

137