Nova Evropa

да организује Државу, нити да из магичних емоција дестилује узвишену веру.« Зато је »шпанска уметност величанствена у њеним пучким и анонимним формама (песма, плесови, керамика), а далеко сиромашнија у својим културним и личним формама. Кадгод је никао какав генијалан човек, његово узвишено и изоловано дело није успело да издигне осредњи нивб обичне продукције; између њега, осамљене личности, и удаљене масе, није било посредника, није било општења« ... И шпањолска колонизација Америке изведена је од народа; зато је она и прошла као пролазан сан најпогибељније и најрискантније од свих народних фантазија. »Енглеска је колонизација« — каже Ортега — »била рефлексивна акција мањине, или је проведена посредством економских консорција, или настојањем какве одабране групе, која тражи земље да би боље служила Богу. У шпањолској колонизацији, народ је онај који дејствује непосредно, и који без свесних претпоставака, без управника, без предодређене тактике, заноси друге народе. И пад и величина наше колонизације произилазе отуда. Наш народ је учинио само оно што је он сам знао да учини: он је настањивао, обрађивао, певао, кликтао, и волео. Али он дабогме није могао дати народима које је освојио оно што ни сам није имао: више дисциплине, више културе, и више прогресивне цивилизације«...

Криза савремене Шпаније, према томе, лежи углавном у несташици предводеће елите и духовне аристокрације, те у апсолутној доминацији масе. Та се криза вуче још из првих дана шпањолског нацијоналног живота, од »сла бости шпањолског феудализма«, што значи, да је овај недостатак (одабране елите) био већ у зачетку, да су »бољи« недостајали још у почетном часу (шпањолске) генезе; и да је, коначно, (шпањолска) »нацијоналност била већ у својој ембријогенези дефектна«: »Лош феудализам, који се сматра спасоносним, био је несрећа за Шпанију; а свршено нацијонално јединство, које се чинило славним, било је, у ствари, тек последицом раније расклиманости«. Отсуство бољих и отсуство одабране мањине учинили су често да, када се и дешавало да се појави понеки ванредан и одличан појединац, маса, која не може да га види, цени, и прихвати, чини све могуће да би га уништила, презрела, и оборила, тако, да је његов утицај био искључен или скопчан са надчовечанским напорима, који пропадају у поноре индиферентности и народног мамурлука. Јер, »ми смо народ пука« — тврди Ортега, »крупна раса, земљораднички тем-

пераменат. Рурализам је најзначајнији знак друштва без одличне мањине. Када се прелазе Пиринеји и улази у Шпа-

нију, стиче се одмах дојам да се улази међу пук радника и

150