Nova Evropa

време Прве Револуције, и завршио је са бољшевизмом. Као главни доминирајући правац руског песништва у то доба био је символизам; његов најизразитији представник у последње време био је Александар Блок. Године 1880 и 1881 биле су значајне, и у исто време кобне, за живот руске интелигенције: тада се манифестовала њена снага, приликом откривења споменика Пушкину у Москви; али се ускоро згранула пред цареубијством у Петрограду, после којег је —- место жељно и дуго очекиваног »завршења зграде«, стварања народног представништва, као круне реформаторског рада цара Александра П, — дошло доба тешке реакције, чији је »лајтмотив« била чувена реч свемоћног Победоносцева: »Русију треба следити« (»Росспо нужно подморозитђ«). Као уметнички символ тога доба остао је споменик Цару тог времена, Александру ПЛ! (начинио га је полу-талијан полу-рус кнез Паоло Трубецкој), који је откривен за време владавине цара Николе П, персонифицирајући тадашњу Русију: Цар седи тешко и непокретно, у војничкој неукусној униформи, на коњу незграпну и дебелу. Интелигенција, гоњена и сатирана од власти, преварена и разочарана у својим најлепшим надама, одилазила је у »подпоље«, упуштајући се у тајну револуцијонарну борбу, или се туђила од непосредних народних интереса, бавећи се апстракцијама и теоретизирањем: естетиком, етиком, филозофијом, теолол ијом, теозофијом. У то се доба на Западу шириле идеје Штирнера, Киркегора, и нарочито Ничеа, док се у песништву већ јако осећао мирис »лешинара« Бодлера: његово »цвеће зла« цветало је увелико у Русији, уз драме Ибзена и Матерлинка, песме Верлена и Ферхарена, романе Кнута Хамзуна, Пшибишевског, Стриндберга, и уз све оно што је проповедало идеју личног уживања, личне среће, свеопшти култ личности — индивидуализма, насупрот друштвености и социјализму. Под овим културно-историјским околностима развио се руски символизам. Али се он убрзо ослободио западно европског утицаја, па је у својој домаћој књижевности, код својих властитих старијих песника и мислилаца потражио и нашао извор за своје инспирације, за свој даљи развитак: Љермонтов, Тутчев, и религијозна филозофија Владимира Соловјева, дали су му мистичко-религијозну позадину и подлогу, и створили су руском символизму његове специфичне и оригиналне особине. Символистички песници почињу напуштати свако реалистичко излагање идеја и мисли, — неодређеност, нејасност, магловитост, и жеља да наметну појму његов други скривени смисао, завладали су у песништву; изрази: »трансцедентна — неовдшња радост«, »неовдшњи свет«, »неовдшњи брег«, и т. Д. појављују се код

162