Nova Evropa

рика с њим, налазе се на ивици пропасти. И ту сад, на самој ивици пропасти, иступа предсједник Хувер, да — спасавајући Њемачку — спасава Америку. Међутим, Њемачка вуче за собом Енглеску, којој опет хитају у помоћ Француска и

Америка, — опет да би спасле себе!... На ивици пропасти увиђају политичари и банкари — а они су прави виновници данашњег стања у свијету —, да

никоја земља, па ни велике Сједињене Државе, није довољна себи и потпуно независна од других, да су све нације и сви континенти »шегдерепдетк« — међузависни, и да пропаст једног народа вуче у пропаст и друге народе.

Предсједник Хувер предлаже мораториј од једне године. Скора будућност ће показати да ли је стигао на вријеме. Уосталом, свак види да ће Хуверов мораториј бити само кратко продужење агоније, ако за њим не услиједи укидање ратних дугова са сразмјерним снижавањем репарација и опћим разоружањем. И за то се мораториј опћенито узима као увод у велике промјене, ако свијет хоће да се спасе од иначе неизбјежне катастрофе.

А Вудрб Вилзон се окреће у гробу, са горким осмјехом на лицу који као да каже својој Америци: »Имали сте у рукама морално и материјално вођство свијета; са том двоструком снагом могли сте, с помоћу Лиге Народа, диктирати спас и срећу свијета: могли сте опростити ратне дугове, под условом да и други ураде исто, могли сте постићи да се снизе репарације, и да сви народи — заштићени Чланом Х Статута — проведу потпуно разоружање. У посједу моралне и материјалне свемоћи, ваше непристрасне комисије могле су извјесне грешке мировних уговора исправити и принудити мале и велике подједнако на поштовање мањинских права. Нико Вам-се не би могао опријети без ризика сопствене пропасти. Баш зато што сте незаинтересовани у европске територије и специјалне прилике, могли сте бити праведни судије. Ја Вас поставих на чело свијета, а Ви ме се одрекосте, и понижена и ојађена посласте у гроб. Мјесто да предводите у добру и срећи човјечанство, Ви сте данас ето судионици каоса, без преимућства да водите и диктирате, можда и без могућности да дугове опраштате. Али ако се Ви и Ваши другови, из каоса што га сами створисте, повратите мојим идеалима и путоказима, можда ћете још стићи на вријеме да спасете људство од пропасти... «

И. Ф. Лупис-Вукић.

253