Nova Evropa

од своје воље морамо се подврћи закону који смо успели да сазнамо. Тај закон није један за све; али се даљим животом све јасније распознаје које је наш властити, сопствени закон. Најсавршенија немачка приповедна проза добија своју потпуну прозирност услед овога става, овога сазнања песникова. Ту се износи, као у најчистијем огледалу, биће и збитије, непомућено тренутком, а ипак изражавајући тренутак. У »Гнећеипс па аћгћен«, Гете проналази и поклања свету за свагда човечански живот предмета, ствари, »твари«, — оно што би се дало назвати идејом постајања, с помоћу једне атмосфере и у једној атмосфери. Стари Гете сазнаје крајњи мистериј, који је њему дат, да буде од њега овековечен: надличне силе дејствују У једном личном животу. Последње откровење природе, по речима Момзеновим, бива: да се нормалност и индивидуалност — тојест закон и јединственост — стопе. Момзен мисли, да се та тајна речима не да изразити; Гундолф сматра, да је ту тајну Гете У »Dichtung umd Жаћтћен« изнео и исказао, као нико пре ни после њега. Гете је удружио појам апсолутне законитости онога што мора да се збуде са појмом да је ипак све то што је ушло у спој јединствено, једнократно, »једнозгодно« »етптајб«, само једанпут доживљено.

Vy »Westoestlicher Divan« — на врхунцу мудрости Гете увиђа, да је оно што умножава снагу у исти мах и оно што умножава знање. Младалачки Гете налазио је у пијанству повишење заглушености и »тмулости«, дух који постаје крв; сада, врховно мудар и разведрен, Гете у сваком повишењу снаге достиже и друго повишење, повишење сазнања које је супротно »тмулости«. Двоструки добачај. Гете је у старости, у доба „Јев оез ећег Плуап<-а, имао у себи много више него у младости, и то се преобиље не може уопште да изрази опипљиво, — зато Гете прибегава символу, наговештају, знаку. Врховно откровење надмаша човечанске моћи. Можемо га дати само приближно, у алегоријама, или — прећутати. Оно »све« које је сада његово, Гете, не може више да постане обликом. Да ли је Гетеу требало да заћути» Или да се задовољи алегоријом (као што је учинио), тојест нечим што — уметнички речено — није прихватљиво као чиста уметност, што није »достојно« јер је компромис» __ Метафизичка садржина његових овоземаљских сазнања даје се отада само наговестити. Онде где је Гете најсавршенији као визијонар, као врховни жрец, недовољан је као строг уметник. И сада се јављају, више него икада, »доњи тонови«. Њих треба, такође, и све призвуке, сачути. Треба имати уха за њих, у последњој лирици Гетеовој. И они су — наговештај...

212