Nova Evropa

mak kakova starog spomenika, i kao да se čita u svakom zbrisanom tragu nekadašnjeg gospodstva, a koja glasi: „Svaka Hudska veličina Je prolazna',, — ta istina gubi na mladenačkim grudima lepotice svoju moć da straši, da ona se čak pretvara u poziv da se preduhitri opštoj sudbini prolaznosti, pa da se za vremena grabe slasti života, Cvet uveče vene, kao što se i dostojanstvenmi hram nakon stoleća ruši, —

Zato se, ti koji živeš, veseli svom ležaju toplom Prije no nogu ti prst Letin okvasi val,,,«

+ Vilhelm ŠlegiI pretpostavlja sa sigurnošću, da će se protivu ovih Elegija podići prigovor, da to uopšte i nisu elegije, pa ga predusreće tumačenjem koje je bilo odomaćeno još kod Grk4: da elegija obuhvata sva duševna raspoloženja, iako je ponajčešće služila glasnikom medju ljubavnicima, blažeći im tešku ljubavnu boli dajući maha strasnim uzdasima, Ali stvarno, kaže ŠleglI, ime je kod starih odavalo metričku formu a ne unutrašnju oznaku suštine i sadržine, iako dabodčme stih nije ostajao bez uticaja na tok misli i obrte reči, U tom smislu nazivao je on Getea obnoviteljem prave elegije, u čijem se »blažem duhu ogledaju slava staroga Rima i poezija njegovih ејештстић trijumvirA«; ton je u mjima, kaže, vedar, pa možda i vedriji i veseliji nego kod starih elegičar4, »ali se time ipak ne gubi pravi odnos koji u elegiji treba da postoji izmedju pokreta i počinka, izmedju muzikalnog raspoloženja i kontemplacije«.,. Pri svem tom Šlegl je mišljenja, da je u podražavanju starmskim distisima trebalo postupiti još sa većom strogošću nego što Je to činio Gete, i poimence je savetovao da se iz pentametra uklone troheji (koji su se tamo uvukli bili па тезјо зропдеја),

Сеђфе је primio k srcu Šleglove savete u formalnom poбједи, ра ти је — pripremajući Rimske Ејешје za svoje Skupljene _Spise — nosio i slao rukopis na doterivanje, pošto je sam učinio prethodno svakovrsne izmene i popravke; a Šleg]I se s najvećom gotovošću prihvatio ovoga posla, na čemu mu je Gete bio osobito zahvalan {vidi pisma Сефе-а Зебји од 26, februara i 5, marta 1800, i Šlegla Geteu od 28, februara 1800), Ipak je Šlegli još uvek imao šta da zameri: »Uberhaupt waren ihm« — kaže on posle u svojim predavanjima — »nach allem was er fidr die Verbesserunć in der neuen Ausgabe gethan, reichere und gewahltere Rhythmen zu winschen«; ali dopušta, da — u poredjenju sa starima — »manche Reize bleiben ums vielleicht immer uinerreichbar«, osobito u pogledu reda reči Na drugoj strani, odviše strogo pokoravanje antičkom uzoru u pogledu stiha vodilo bi novim opasnostima, pa Je Fridrih Šlegl priznavao da bi se, naprimer, veštačkim ispre-

291