Nova Evropa

Народне Банке, која је за потребе државе пустила у оптицај (без износа који су дошли у промет услијед замјене новчаница Аустроугарске Банке) око три милијарде динара. Касније се приступило увађању нових пореза, и рачунало се да ћемо од Њемачке, на име репарација, кроз деценије и деценије добијати силне износе, па се са износима које смо стварно добили није штедило нити рацијонално господарило. Како дошло онако и прошло! Вриједило би израдити преглед онога што се је добило и што је утрошено од репарација, — било би запрепашћења! Колико стотина милијона, па и милијарди динара, одоше укриво; колико се инвестиција непотребних извело, а пропустило урадити и набавити оно што је била прека потреба!...

Политиком дефлације, односно фактичне стабилизације динара, на нивоу који није одговарао нашим приликама, ситуација се битно мијења. Сељак, и без обзира на прилике интернацијоналног тржишта, не може више за своје продукте да добије оне цијене које је добијао раније, већ због тога што је динар у релацији према страним валутама порастао за читавих 50%. Па будући да цијене артиклима које сељак треба нису пале у истом размјеру као његови приходи, он је међу првима запао у кризу. Криза је захватала потом индустријалца-обртника, а онда и трговца. Још прије седам-осам година ми смо пребродили једну јаку кризу, која је оставила дубоке трагове у нашој привреди, те од које су се поједине привредне гране, односно поједини крајеви, почели полако да опорављају, када је наишла ова још јача криза. Држава није водила довољно рачуна о измијењеним приликама у нашој привреди, није увидила да је перијод инфлације прошао и да многе привредне гране стењу под депресијом. Њени издаци управо у то вријеме постајали су све то већи, и несамо што се ингеренција државе и самоуправа проширила на подручја која су дотле била домена приватне иницијативе (а свака ингеренција државе кошта знатне износе), него су баш у то вријеме почели и већи инвестицијони радови. Крилатица, да смо ми богат народ, постала је догмом која дозвољава сваки издатак, сваку инвестицију, па ма оне и не биле преко потребне, и ма никако не стајале у релацији према стварним нашим приликама. Док су приходи од пореза давно већ престали давати оне резултате који су се очекивали, прилике домаћег новчаног тржишта постајале су такове да се није могло ни помислити на неке унутрашње зајмове, ма и у мањем износу. Тако је једино остало иноземство, те ми у 1927 закључујемо зајам од 30 милијона долара, а године 1928 опет зајам од 22 милијона долара, и то не можда у сврхе продуктивне инвестиције или ојачања резерва државне благај-

324