Nova Evropa

Словенци и Југословенство.

Има једно питање које веома интересује сваког свесног Словенца у овој нашој југословенској заједници. Оно се испољава час у тихим и интимним осећајима, који нису далеко од страха и бриге, час опет у бучним, и сувише демонстративним, геслима. Стварно, проблем о којем је овде реч, постоји више у осећању и у културној свести него у односима политичког живота. То осећање не може да се ућутка опортунистичким и утилитаристичким разлозима »практичког ума«, јер је примарно и јаче, и свакако виталније. Пита се: да ли ће Словенци с временом нестати, и то несамо с помоћу насиља и систематским денацијонализовањем (Италија, Аустрија) него и вољом историјског процеса уједињавања, а тај процес је активно започео уласком Словенаца у државу, коју су хтели сами и која заправо једина гарантује њихов опстанак (Југославија)2

Поводом једне књиге, изашле у Љубљани — Јосип Видмар, »Kulturni problem slovenstva« (1932, »Тисковна задруга«) —, неће бити на одмет да кажемо коју о овом питању и о овој књизи. Претходно, треба да истакнемо некоје вишемање познате ствари, како бисмо добили правилну историјску перспективу, те тако уочили лице и наличје овог питања.

Словенци, најзападнија грана југословенског етничког стабла, проживљавали су кроз дуга столећа своју посебну историјску судбину. Јаче организована германска племена поплавише њихове колоније у данашњим аустријским странама и бацише их у крајње жлебове великог алпског масива. Ту се је повукла народносна граница, која је, с малим уступцима у корист јачих колонизатора и господара, остала све до најезде либералног нацијонализма у Х1Х столећу. Словенци изгубише врло рано политичку слободу и тиме могућност да развију своју културну физијогномију у оквиру феудалног економског рада. Словеначка земља била је објектом немачке унутарње колонизације и експлоатације, док је душевни живот формирала и образовала Римска Црква. Први покушаји аграрне револуције (сељачка буна) и духовног преврата (протестантизам) били су први знаци прелаза из једног аморфног стања у нову епоху друштвеног развитка. Међутим, протуреформација и почеци систематске германизације у ХУШ столећу прекинули су за дуго година процес друштвеног формирања, т. ј. развитка економски независног грађанства и с њиме словеначких интелектуалаца. Тек препородно доба, које су убрзали утицаји Француске Револуције и донекле Наполеонове Илирије, створило је основе новог словеначког друштва, али не дашто на чисто

423