Nova Evropa

родног живота« култура. Његово доказивање, да су Словенци народна и културна индивидуалност, а не тек етнички материјал који би ваљало стопити с другим сродним материјалом, да би се на тај начин — уметно — створила једна нова народност, беспредметно је, јер је ово за данашње стање ствари необорива чињеница. Занимљивији је други део његове књиге, у коме расправља о сукобу између словенаштва и југословенства. У том се делу упушта у полемику с оним групама Словенаца који истичу југословенски идеал, а тај идеал је, по његову мишљењу, »стапање и спа„јање јужнословенских народа у једно народно тело с једном народном психом, једним језиком, једном литературом и културом«; па додаје: »Јасно је, да за нас Словенце тај њихов идеал значи, да се одрекнемо свога језика, сопствене културе, па да нестанемо у југословенском, не —- у српскохрватском мору«. Све што Г. Видмар даље пише на странама свог занимљивог дела, јесте полемика, овде-онде чак сувише лична и помало неукусна, са Словенцима југословенске оријентације, у име горе означеног схватања народности као једне судбине, која може да се мења само изнутра, према неким својим тајанственим законима, а не споља и са средствима политичке праксе.

Г. Видмар је, унаточ извесних негативних страна своје књиге, ипак учинио добро што је доста широко иако премало синтетички приказао »словеначку бол«, и изнео у конкретнијој формулацији страх пред могућношћу, да ће Словенци помало нестати и у држави која је створена њиховом вољом, тражећи да им се гарантује опстанак. Погрешио це бесумње, у томе, што је један велик део словеначког друштва, »напредњаке«, који се против самословеначког становишта залажу за југословенство, прогласио за непријатеље Словенаца. Ако би било заиста тако, онда је излишно говорити о великим и судбоносним силама које воде народ у његову животу: словеначки народ, у том случају, осудио би сама себе на смрт. Овај потпуни презир, и чак непријатељски став према словеначким стварима у великог дела Словенаца, дела у коме су и највеће групе интелектуалаца, био би очити симптом унутарњег растварања тог народа, и почетак његова умирања. Асимилација би била у том случају само секундарна последица једног примарног стања. Услед овога, било је природно, да је ова оптужба изазвала реакцију у напредним круговима, и да је њихов орган »Јутро« заузео становиште, поткрепљено изјавом савеза напредних академско-образованих интелектуалаца. Основну мисао ових изјава могли бисмо да, у једној реченици, изразимо овако: остајемо на становишту словеначке културне индивидуално сти, али прихваћамо идеју народног и државног јединства;

426