Nova Evropa

Више утицаја има, вероватно, језик и његов падајући ритам на одмену и прегањање ритмичких стопа и стопа речи у нашем стиху: мали број једносложних речи, многобројне двосложне речи, а онда и тросложне, са нагласком на првом слогу, и све остало што чини ритам наших речи и наше реченице да стално и природно пада, и да се дизање ритма може постићи више-мање само вештачки, узроком је да су и могућности прекидања речи ритмом ограничене, па их не можемо стварати тако лако као Латини, или чак и као Немци. Ипак, шта се може с мало муке и у том погледу, показују опет преводи латинских лиричара наших језикословаца и метричара.

Напокон, што се тиче прекидања монотоније прелажењем смисла из стиха у стих, и из дистиха у дистих, ту држжимо да нема никакве језичке или друге сметње да се и нани песници и преводиоци прилагођују што више елегијском метру, — треба само обратити мало више пажње и на ту страну, и учинити напор, који се — уосталом — исплаћује; колико би добио, например, и иначе добар превод Гетеова »Хермана и Доротеје« анонимног преводиоца (КОЛУ »Српском Књижевном Гласнику« од !. маја 1932, »Песма друга«), да је мало више пажње обраћено и на овај моменат. Али, нећемо се у ово овде дубље упуштати.

Све у свему, од превода Римских Елегија што смо их добили поводом Гетеове Стогодишњице, успео је метрички свакако тек Назоров превод, па и он не у сваком погледу. Стих тече, глатко и (без мало) правилно. Недостатак је, по нашем мишљењу, у прекомерној употреби тросложних стопа, у сразмеру према двосложнима. Даљи допринос усавршењу нашег хексаметра, и нашег дистиха уопште, био би ако у будуће, и Назор и наши други преводиоци елегијског метра, буду (попут наших метричара који су у томе прокрчили пут и показали пример) обраћали што више пажње, и улагали што више труда, да постигну — до могућих граница нашег језика и ритма — задовољење важног услова за музикални стих: измену ритмичких стопа са стопама речи. А онда остаје још избегавање монотоније у стиху слободним прелажењем смисла и преко већих метричких јединица, преко пресека и целих стихова. Колико преводилац успе да — сачувавши песничке и књижевне лепоте оригинала —- дело и метрички репродукује, у оквиру и грани“ цама нашег језика и наше версификације, утолико су веће његова вештина и његова заслуга.

М. Ћ.

442