Nova Evropa

робе (или ефекта) и новца. Осим тога, њихова комплицирана подлога чинила би их приступачнима само ужем кругу људи, који би несамо разумијевали оваку установу, него. би и знали њоме се служити без штете.

Приједлог за задружне вриједносне преноснике је сличан: ни они не би били новац, него само дознаке на новац, у најбољем случају чек платив код свих удружених новчаних завода уопће; а будући да им је основа кредит, они би «е могли сваки час замијенити за готовину, ако се то имаоцу свиди (он би то и учинио утолико прије, што би морао платити за тај папир камате кад га прими од банке, и што би ти камати даље расли, па да се тих трошкова чим прије ријеши). Овај би папир, према томе, био тек привремен папир, који са временом губи од вриједности, јер би свако настојао да га се ријеши, макар и за робу (а та би могла бити и злато, односно његов папирни сурогат, текући вац). Коначно, и са трећим средством — са штедним листом —- било би посве једнако. Узмимо да дужник има у џепу такове штедне листове и текући новац: он би свој дуг свакако платио готовином а не штедним листом, јер му овај носи камате. (Ако писац мисли да би се те камате могло обрачунати, онда би то било опет запреком за шире слојеве да се тим листовима послуже као текућим новцем.) Осим тога, улагач текућега новца, дакле први посједник штеднога листа, уложио би своју готовину и стога што ју не треба ни за какав посао: њему не треба текући новац, јер га је баш зато и дао штедионици у похрану; а кад би му и требао, он би га без даљњега могао подићи код штедионице, те своје обавезе плаћати готовином (што би било једноставније него да има безброј листова, које би морао свако пола године носити на укамаћење, јер му иначе камати даље не би носили нове камате). Ако му његова штедионица, због неликвидитета, не би могла исплатити његов уложак, онда нема тог улагача који би и даље улагао свој новац код "те банке, па ма и на штедне листове. Напокон, све се оснива на међусобном јемству свих банака.

Овај би се приједлог, према пишчеву мишљењу, имао одмах примијенити. Мало је вјеројатности, да би он у пракси показао успјеха, јер се тражи већа ликвидност банака него у редовним приликама. Свака банка морала би на захтјев одмах исплатити сваки преносник и штедни лист, а несамо оне које је сама емитирала; тражи се дакле огромна ликвидност, иначе читав систем пада ради неповјерења опћинства. Из свега тога слиједи, да не вјерујемо да би се на овај начин »свјетско господарство ријешило тезаурирања злата, да би га оживило и послало у свијет, у народ«.

РА Ф,

480