Nova Evropa

Књиге и листови,

„Дантон“ Х, Вендла, (Ernst Rowohlt Verlag. Berlin, 1932.)

Ако игде, овде се стил поклопио са својим предметом. Пред жовијалним, чулним, практичним, речитим вођом Револуције, не би се застиделе ове странице крцате народским изразима, пуне људства, граје, кампање, и борбе. Вендел не воли да психологише и дедуцира, он баца живе слике, а реченица му је слободна као да се говори а не пише. Погледајте описе Дантонова родног места, или париске улице, или маршевање пруске војске, или дебате у Конвенту, или Дантонов процес, или жалост за женом, — све је то пун пунцат живот. Јуриш на двор, например, Вендел га не описује, он нас води ка прозору са кога две престрављене жене слушају тутањ, па тако и ми видимо догађај боље, јер верније, из једног малог угла, него што бисмо из птичјег лета. Најзад, Клио је ипак муза, каже Вендел (у предговору својој књизи о Југословенском Уједињењу), правдајући тај свој живописни начин казивања. »Без унутарњих визија остаје и мандарин историјске науке шкрабало«, појачава он ту мисао у предговору овој књизи о Дантону, којом. — чини ми се — надбацује и своје дело о Југославији и оно о Хајнеу. Вендел воли то изазивање слика унутрашњим видом, па откако је конципирао Дантона као жовијална здрава човека којиужива пливати по дубокој води, цео живот његов развија се даље као варијација те основне визије. — Гдегод може, реч даје самим лицима, људи се пред нама боре као бикови. Радњу је груписао у пет.чинова: Успон Прибирање и пробој — На висини — Заплетање и пад Крај. Рекло би се, у први мах, да је ово неки »поетични реализам«, више роман него историја. Зналац ће међутим брзо видети да ствар стоји друкчије. Без обзира на близу 200 наслова научне литературе о предмету, коју је писац по свом обичају — разастро на крају књиге (дакле, једна самоодбрана на почетку, друга на крају) —, свака страница казује сама собом да почива на фактима студије.

Венделов суд о Дантонур — : најбољи могући. Хиполит Тен није могао да скицира ни Дантонов портрет без своје мржње на санкилоте. По њему, то је духовни вођ крволока; управљач гијотином, без кога би се она скрхала у својој безумној захуктаности; једини политичар и »госпар санкилотерије«; рачунџија; варварин; аривист који је дуго дреждао; аморалан весељак; циник који каже мирно: »Ми смо олош са клоаке«, има часова доброте, уме кашто и да предвиди,