Nova Evropa

дионичких предузећа која на крају доводе до најфантастичнијих веза и односа. Ја, напримјер, случајно посједујем (барем дјеломично) једну банку у Новој Зеландији, жељезницу у Куби, другу жељезницу у Канади, неколико њих у Бразилији, елекричну централу у Вестминстеру, итд., и ја употребљавам ове папире и дионице као неку врст новца који носи камате. Ако требам готовог новца, продам жељезничку дионицу баш као што бих размијенио новчаницу од сто фуната; ако имам више готовог новца него што моментано требам, купим неколико дионица. Опажам да вриједност ових дионица осцилира, понекад оштро, и да вриједност новца означеног на чеку који добијем такође осцилира у поређењу са оним што хоћу да купим, и да се заиста цијели систем (који је постојао само неколико вјекова, и који се постепено пење у несигурне висине) стално креће, дрма, пригибље и пада; али само у великим кризама, као што је била она 1907, пада ми на ум да можда нема краја овим осцилацијама и да ће се можда цијела ова огромна случајна зграда срушити у прах.

Па зашто да нер

Позивљем сваког економисту или финансијског стручњака да докаже да то није могуће. Да се та зграда није срушила у кратком времену свог опстанка, није никакав одговор. То би било исто као доказивати да човјек не може умријети зато што још никад није умро. Људи су и досад умирали, раније цивилизације су пропадале, ако не од акутних, а оно од кроничних финансијских нереда.

Искуство из 1907 године показало је врло јасно како би могло доћи до слома. Паника, као и лавина, лакше почиње него што се може зауставити. Досадашње панике зауставњене су срећним случајем; ова посљедња у Америци, напримјер, затекла је Европу јаком, богатом и вољном да помогне. У сваком перијоду панике долази до силних поремећења у пословним предузећима, огромне масе људи губе запослење, долази до тешких социјалних и политичких нереда; али на крају, досада барем, изгледало је да су се прилике опет изравнале. Но замислимо зачас нешто универзалнији вал панике — а валови панике показују склоност да захватају веће просторе него раније. Замислимо да девизе падају све наоколо, да цијена злату у Њујорку расте, да застрашени људи почињу продавати инвестиције и гомилати злато, док се то исто дешава и на другим странама свијета. Повећајмо скалу нереда само за два или три пута; да ли би се наш систем тада могао опоравити» Замислимо како велике масе људи губе запослење и како, разљућене и бијесне, долазе у све наше велике градове; замислимо да жељезнице раде с ограниченим персоналом уз снижене плате, или да су

215