Nova Evropa

kako izgleda, nikad da nisu ni imali, Sastavljeni od dve osnovne rase, Salei-hilske sa dugačkom i arijevske sa širokom lobanjom, koje nisu ni dosad stopljene u jednu celinu, južni Nemci su brahicelali, dok kod severnih još i danas postoji dosta znatan procenat dolihocefala, Prema tome, uopšte ne može biti govora o nekoj nemačkoj rasi koja bi protivustajala drugim rasama kao neko jedinstvo, Zatim, uloga koju su igrale ove dve nemačke rase pri organizovanju i stvaranju nemačkoga naroda i nemačke kulture, sasvim je drukčija nego što je sebi zamišljaju nemački Šovinisti, Politički, kulturno, i duhovno nadmoćnijim i sivaralačkim elementom bila je baš rasa sa širokom lobanjom, Која је i nametnula galei-hilcima svoju kulturu, svoj jezik, i svoju arijevsku rasnu svest; nije ona, kako hoće Voltman, negđo је baš rasa sa dugačkom lobanjom, dakle »germanska«, poslužila substratom za rasadjivanje i razvijanje tudje kulture, Tako je bilo spočetka; a i u docnija vremena, nemačku kultaru i naciju vodili su većinom južni Nemci, koji su — kako znamo — brahicefali. Dakle, ni uska lobanja, ni dugačke noge, ni čak plave oči i kosa, ne predstavljaju ni u antropološkom ni u kulturnom pogledu nikakovu naročitu vrednost, da bi mogle služiti predmetom nacijonalnogša ponosa i opravdavati nemoralno tretiranje ljudi drugoga fizičkoga oblika kao bića niže vrste, ili čak i štetnih za ljudsku zajednicu i napredak,

Dr. Vladimir РБогор.

Никола Хартвиг и Србија. (Поводом дискусије о Светском Рату.)

У београдској »Политици« од 1. маја 1933, Г. Јован М. Јовановић, критикујући бечког историчара Ота. Иберсбергера због пристрасног писања о ратној одговорности, нехатно и врло незгодно дотакао се је и моје личности. Није се, наиме, прецизно изјаснио: на основу чега се Г. Иберсбергер ослања на мене као главног сведока у питању дипломатске акције последњег руског посланика у предратној Србији, пок. Николаја Генриковича Гартвига. У нашој земљи, како се жале људи од пера, огромна већина чита искључиво новине; само мали број прати књиге и часописе. Према томе, Г. Јовановић је својом нехатношћу дао могућности огромној већини читалаца у земљи да праве незгодне претпоставке на рачун мога корисног сведочанства бечком професору историје. Бесумње, Г. Јовановић добро познаје одвратну психологију наших поратних професијоналних родољуба чија срачуната подметања »издајства« не штеде ни-

239