Nova Evropa

да и даље некажњено мучи и злоставља животиње, које су му остављене на милост и немилост, онда ће тај исти човек мучити и безгранично искоришћавати и људе који од њега зависе, ако је само у могућности да то чини. А људско је друштво данас, жалибоже, тако уређено. да некултурни и неморални — или аморални — људи имају много могућности искоришћавања својих ближњих који често од њих зависе иако су културнији и моралнији. Ко од нас не познаје људе који се истичу као чланови разних хуманитарних друштава, а о којима се тачно зна да ће и рођена брата искористити! Шта вреди њихова имена накнадно брисати са плоча и споменика, кад их друштво и даље трпи на угледним местима и на положајима где се одлучује о иметку и животима других» Баш људи без срца и душе увек и свуда на свету најлакше постизавају своје циљеве, те заузимају висока места и положаје у друштву; њихова безгранична себичност, и недостатак савести при бирању средстава, олакшава им у сваком послу победу над бољима и честитијима од њих. Они не верују у било какав моралан значај нашег живота, они не улажу своје силе у ствари од којих »ништа немају«, па и патње животиња за њих ништа не значе, јер они су од оне врсте за коју је Шопенхауер рекао, да би били у стању убити и човека ако би осетили жељу да од његове масти праве »викс« за своје ципеле!... Ти прави и главни против“ ници заштите животиња представљају, у нашим очима, принцип зла на земљи, и баш они и њихов одвратан пример дају нарочитог подстрека нашој вољи и нашем срцу да се боримо за све што је добро и племенито.

Према овоме што смо рекли, пропаганда за заштиту животиња код нас требало би да се креће у два главна правца, имајући у виду два главна противника. Први главни противник је општи, познат целоме свету, — човек без срца и без морала, егојист и експлоататор, како смо га горе оцртали. Други главни противник је, добрим делом, наш домаћи специјалитет: незнање и необавештеност; јер, док све друге цивилизоване земље данас већ имају Закон за заштиту животиња, ми га — сем неких полицијских прописа, којих се нико не држи, — још увек немамо. Уз то, код нас, и добри и културни људи немају, нажалост, храбрости да се јавно зграњавају над оним што виде да се са животињама ради и да се одупру, јер су под сугестијом околине која етички стоји под њима, па се боје да ће бити исмејавани ако се ставе у одбрану животиња! Не би било тешко изнети и приказати, како се све код нас муче и киње животиње, и како «се на сваком кораку могу доживети у том погледу најстрашније ствари; коњи, пси, мачке, птице, и сви други божји ство-

274

НЕ ри