Nova Evropa

odlike, pozitivne i negativne, naših gladnih ali ponositih i otmenih brdskih pokrajina, Još pre neki dan pričala mi je Meširovićeva majka, da nikad nije skidala marame s glave otkako se udala, i da je uvek odolela iskušenju da nabavi sebi skuplje platno za maramu, jer — kaže — па bolje se lako naviknuti, ali je teško vratiti se, ako zatreba, na gore! Vidi se da је mnošo iskusila, i da pamti šta je sve preturila preko Slave... Njen Ivan i nije rodjen u Otavicama, već u Slavoniji, samo zato što su mu roditelji morali poći — trbuhom za kruhom — čak u daleko Vrpolje, »u pečalbu«, Pa ı danas, Ivanov mladji brat Marko, koji ide za plugčom, uza svu pomoć Ivanovu, jedva ishranjuje svoju decu i svoju čeljad, i mora da otvori četvore oči da mu ne odvedu vola dili konja iz jarma za dužnu porezu. Otavice i nije selo kroz koje vodi šor ili cesta, kao kroz naša sela u Srbiji i Hrvatskoj, i kuća Marka Meštrovića, na ulazu, odvojena je na četvrt sata njivama i poljima od kuća njegovih stričeva, a od ovih do one dlavice gde sad stoji porodična Grobnica biće — preko mosta na Čikoli — opet dobrih dvadeset minuta. Kolika je tu sirotinja, ponajbolje se možda vidi danas, kad Dr. Marušić — recimo — zakasni na ordinaciju u novi dispanser pored Meštrovića kuće, pa ceo onaj izdaleka iskupljeni bolesni i gladni narod navali na Majku da im podeli komad kruha ili malo pure... A ipak svi ti ljudi i sve te žene imaju VOJ ponos i svoj umutrašnji život, svoju kulturu, i Ivan Meštrović vezan je s njima, Botovo sa svakim pojedincem, kao da je koliko juče išao uza njih po Svilaji s ovcama, ili im u komšiluku recitovao »Hasanaginicu« i druge narodne pesme, On nesamo da pomaže braći i školuje sestre, + zida im kuće, nego se i nosi sa roidijacima, bližim i daljim, koji — kao svi naši ljudi — ne štede s kritikom i zamerkama, pa je život u tom uskom ambijentu često vrlo težak i naporan, Ali ga Ivan podnosi i traži, i — оп koji bi mogao uzjahati na visoka hata i poteći Petrovini Poljem neokrećući бјауе na Otavice i na celo to Zagorje, pa i na celu Jugoslaviju, te se zatvoriti u kulu od slonove kosti i živeti za svoju umetnost, kao toliki drugi naši i strani umetnici i intelektualci, — vraća se uvek natrag, u svoje selo, u onaj krš iz kojega je izišao i kojeđa se rešiti ne može; nešto ба опато упсе, ion mora da uzme učešća u svemu onom što se tamo radi i zbiva, mora da zida škole i zdravstvene stanice, mora da kopa bunare i pravi mostove, i moraće da tamo ostavi i svoje kosti, pa već sad đradi sebi grobnicu, od kamema koji vadi iz onih surih stena pored puta: on je srastao s tom grudom, usisavši u sebe sve njene sokove, pa је sad nosi u krvi i u duši i na grbači, sa svim njenim radostima i slabostima, i nosiće je dok ga ne zakopaju tamo па onoj Glavici gde je nablizu junački pao u boju protivu Turaka hrvatski ban Nehorić. Ivan Meštrović Je oličenje

seljaka svog užeg zavičaja, samo što su u njegovoj širokoj duši

326

AO RR ACI