Nova Evropa

— Веле, да би се тако и мени догодило с мора, а некад читава војска не могла да ме освоји! Зато ми је и тешко мислити на оно што је било и битисало... |.

— Остарисмо, друго моја, остарисмо, игру остависмо! — запјевала Книнска Тврђава, али као да је нешто дави.

— Сад ћу да ти кажем, што ми нећеш вјеровати! — наставила Клишка. — Иако ниси видјела, а оно бићеш чула да је у мени стара џамија. Истина, љуто сам се од Турака бранила, ако ћеш и сто пута, но говоре да ће је порушити... А тако би ми жао било, тешко жао старе џамије која, у ово доба, никоме сметати не може. Кад не могу бити што сам била, желила бих само починка и самоће, да се лакше сјећам старог јуначког земана!

— И у мом је срцу тако!... А доље још увијек пуцају, и као да сам се помладила... Добро је кад дође Божић, јер у остале дане пуцање је забрањено.

Тад се јавило више гласова, но из велике даљине, те помислим: — Ово се јављају остале наше тврђаве... старице, очуше пуцњаву, пак се разиграле. — Напрежући се разаберем како све до цигле јадају: неке се тужиле да их пуштају нек се руше, или их претварају у љетовњаке, здравилишта, хотеле, и друго, од чега данашњи људи згрћу новац.

Тад наново замумља Клишка Тврђава, но јасније него ли њезине сестре:

— Само да не руше и не пречињају тако да нас пријатељи не могу познати. Да речем право, мене су лијепо обновили и поправили, но ипак ме је нешто стид!

Онда из даљине допре к мени глас промукао и храпав:

— Фотографирали су ме више пута, а ономадне и два сликара дошла. Један је рекао: — »Ове су куле баш зато красне јер су напб рушевина!«

Иза ових ријечи старе тврђаве загрохотају, као да су зарзале стотине бојних коња, и од њихова чуднога смијеха преднем.

На Божић ујутро осване дан прилично тих а ведар, но с бедема видио сам како је све до мора замео снијег, што у педесет година буде тек једампут. Из кућа под тврђавом димило, а на мору неколико лађа на једро пловило богзна одакле и куда. Пушке у селу још увијек тутњиле па, и сасвим разбуђену, чинило ми се да је то пожар што га расрђени Турци подметнули, а на мору наши гусари тјерају галије млетачке...

Сунце титрало на снијегу и пучини, гаврани летећи над бјелином непрестано махали крилима, па да није попухнуо леден сјеверњак још бих дуго и будан сањарио на бедему старе тврђаве.

440

руди