Nova Evropa

На тему о расизму.

(Чланак „Порекло расизма", у септембарској свесци „Нове Европе", побудио је извесну сензацију, и изазвао је у једном делу наше јавности неке коментаре који — колико се нама чини — не погађају баш „клин у главу", а свакако су неправични према „Новој Европи", неводећи рачуна о томе да је чланак потписан, ида мину нашем листу дајемо места и мишљењима која не делимо — ако су изнесена разложно и умереним тоном, У овом конкретном случају, ми смо још нарочито ставили под натпис чланка „Апфајиг е! аНега рагз", чиме смо очигледно истакли да погледи на предмет у означеном чланку долазе с противне стране од оне која је наша. Шта хоће више наш новинарски друг „Жидов" — од 20. октобра — и његов уредник, и зашто нам отворено и између редака упућује прекоре које нисмо заслужили 7 Раније — у броју од јуна — донели смо били врло оштар антихитлеровски чланак нашег сталног сарадника Вл. Розова, па је онај чланак Пга. М, Ракића био само одговор; а и сад ево, у следеБем, пуштамо опет један одзив на исту тему, од другог једног нашег сталног сарадника, — увек само за љубав ствари и никоме другом.

Обично свет живи о хлебу насушном. Многе мисли пролазе главама, али мало има идеја, мисли-водиља. Мислити, за већину људи, није посао, него се мисли онако од навике, насумце, без реда. И поглед прелази преко тисућу ствари а да се утисци не обрађују, него се само доживљују. То је тако код свих народа, било и бити ће, — код Кинеза и код племенитих Аријаца. Са историјским концепцијама или без њих, са дубљим увидом у праживот матере земље или летећи изнад ње, живот већине људи свагде је исти, — мука свагдашња, брига непролазна, ситна радост и ситна жалост. Недостатак смисла за дубље размишљање и за преодређену хармонију, у свету и животу, општи су. Идеје бораве у висинама и допиру до низина људства бледе и измењене: по једна реч која се криво схвати, по која ситна корист која остаје сумњиве вредности. И светлост сунца допире у дубине вода као мутан одсев.

Кад неко хоће да покрене широке слојеве људства, није ли права, општа, човечанска дужност, да оцени: вреди ли уносити то међу народ Некада би се питало: није лигрех уносити немир у људе» Ко своје мисли носи на пазар, ко хоће да их распростире, има одговорност: »Вреди ли моја мисао и за другег Хоће ли им користити» Неће ли нарушити многоме мир Шта добија свет ако усвоји мој назор2.. .« Или, ако је све то свеједно, не мора ли се поставити бар ово питање властитој свести и властитој критици: »Је ли моја мисао истинитаг«

Баш у политичким стварима ово је питање најважније. Јер је поуздано, да масе прихватају готова мишљења према

506

пе