Nova Evropa

нијим појавама, — руски писци, чак и они који се налазе на »стазама прогонства«, избегавају још увек велике рекламе, и продужују — и у својим списима и у своме животу — добру традицију руске литературе: да се не бацају у позу, већ да чекају суд времена и непристрасне критике. Међу оваке руске писце спада и Алданов, творац историјских романа и писац публицистичких чланака. Једном је критичар дебелог руског часописа »Савремени Записи«, Марк Вишњак, говорећи о последњој књизи Алданова (»Бегство«), узгред забележио, да Алданов већ десет година ради у емиграцији, и да су његова дела преведена на седамнаест језика; ако то није довољно доказа о значајности тих дела, онда је бар, у најмању руку, сведочанство о занимљивости онога што је овај руски књижевник написао.

Алданов се још 1914 бавио у Паризу, студирајући хемију ва париском Универзитету. За одмор од својих природњачких студија, он је тада написао књижевно-литерарну студију: »Толстој и Ролан«, упоређујући ова два генијална писца који имају нечег сличног у себи. Студија је штампана у Русији, и њен писац је — свративши једном у једну петроградску кавану — имао прилике прочитати у тада веома раширеном (нарочито међу руском интелигенцијом) дневнику »Реч« похвалан чланак о том свом делу, једног од најискренијих и најталентованијих критичара нашег доба Ајхењваљда. Отада, Алданов се јавља са својим чланцима по руским часописима, и ти су чланци скупљени после и у засебну књигу (под насловом »Огањ и дим«). Ти чланци наговештавају будућег Алданова, чија се књижевничка популарност ствара тек у емиграцији, када се на страницама »Савремених Записа« (1921) појавило његово дело »Света Јелена — малени оточић«, које је имало да буде епилогом његове трилогије, написане и штампане тек у току идућих година. Овај епилог почиње чудним цитатом, »на школској вежбанки Наполеона из 1788 године (Еопбз Ила УПј« руком будућег Императора забележеним следећим речима: »Зашје Нејеперее Џе« (»ту се прекида белешка у вежбанки«)... Аутор представља Наполеона када су се »дани његова живота ближили крају«... Руски гроф де Баљмен, живећи близу Наполеона на острву, зажелео је да види великога човека, и он га је потражио: »Наполеон је седео на обали Океана и бацао каменчиће међу рибе, које би се плашљиво растурале. Наполеон се слатко смејао«... Овај призор: забава великог човека и његов смех, пренеразио је руског грофа, и све мисли о каријери, раду, политици, борби у животу, — одоше до ђавола, а изазваше речи које нису биле познате његовој вереници Енглескињи, и које она није могла наћи ни у једном речнику, али су биле врло добро познате посилном грофа Баљмена,

526

a a ——