Nova Evropa

44. пеш. дивизије. Систематским и лаганим надирањем, војска је успела да до 16. априла поседне цео простор до црногорске границе. Али се почетком маја почеше поново да јављају усташе у шумама од Вучјег Зуба до Бијеле Горе, Орјена и Црквица, па је наређено пуковнику Монарију да очисти овај простор. Монари крене 8. маја с једним пуком војске и артиљеријом од Копривнога Дола и Врбања према Црквицама, а други један одред пође истовремено од Вучјег Зуба, Орјенске Локве, Веље Греде, и Кабла, па се оба одељења састадоше 10. маја на Црквицама. Док су се водиле борбе у Кривошијама, устаде на оружје један део Грбља, и то: Горњи и Доњи Побори, Маине, и Браићи. Једна чета усташа, под вођством Суња Богданова Ђукановића, сукоби се са жандармима 1. маја, те намесник Јовановић, који се тада налазио у Ерцегновом, одмах сутрадан пошаље један батаљон ловаца са једном батеријом топова, који се ноћу сукобише с устаницима. Цео дан трећег маја трајало је пушкарање између усташа и војске, док није 4. маја војска очистила цео простор у побуњеном Грбљу, те усташе пребегоше у Црну Гору, одакле је 12. маја стигао званичан извештај, да је 179 усташа из Побора интернирано у Колашину. Половицом маја, био је устанак у Кривошијама и у целој Боки потпуно ликвидиран, пошто су и последњи усташе из Кривошија претерани у Црну Гору. =

Несамо по беспримерној храбрости и пожртвовности целога народа једнога краја, него и по замашитости политичких последица, Бокељски Устанак из 1869 године остаће као један од најсветлијих догађаја у историји Јужних Словена. Колико је победа усташа допринела нацијоналном буђењу Далмације, најбоље се видело по резултату избора за Далматински Сабор 1870: од 43 мандата, Народна Странка, пре Устанка, имала је само дванаест, а 31 мандат имали су аутономаши; после Устанка, Народна Странка је добила већину, коју је одонда стално одржавала. Не може се порећи велики нацијонални значај Невесињске Пушке, али до Херцеговачког Устанка још тада поуздано не би дошло да није било победе Кривошијана 1869 године. Ова победа одјекнула је широм целога нашег народа, а нарочито је Црна Гора народно стремљење Херцеговаца, за ослобођење испод турскога јарма, стално потпиривала, указујући им на Кривошијане и њихове победе над тада силном Аустријом. Устанак из 1882 додуше није био крунисан успехом, па за нацијоналну ствар није могао имати значаја као онај први; али и овај устанак остаће као светао пример храбрости и јунаштва у нашој нацијоналној историји.

Ђуро Суботић.

115