Nova Evropa

Котор.

Под стенама Ловћена и Пестинграда, под хладном масом без зеленила, Котор, град у последњем заливу Боке Которске, краја бескрајно тихог и осамљеног, испуња нас тескобом после заносних видика отвореног мора пред Дубровником, после сунчане живости валова пред Херцегновим, који је улаз и прозор овога окованог мора, што нас је својим завојима, тамнозеленим појасима сеновите, непомичне воде довело тамо где свршава Далмација и почиње ледена Црна Гора. Над Котором вијугају дуго и фантастично серпентине, и тај друм, усечен у брду великим напорима, извијен у стрмоглавим заокретима попут џиновских степеница, води нас у ванредно јасне, кристалне видике целог Бококоторског Залива, који се као неки нови свет указује визијонерски са Ловћена, непрекинутим ланцем брда, дугуљастих облика, што изгледају као пловећи бродови на огромним плочама воде. Као неки девичански крај приказује се Бока Которска са врлетних висова Црне Горе. Вожња од Котора до Цетиња даје нам да у једном сату невероватног, дивног успињања осетимо природу тако близу и дубоко разиграну у нама, и тако свемоћну над нашим бићем као страшна голотиња брда што нас гута све више док у путовању над вртоглавим понорима лебдимо задивљени на рубу свега и ничега.

Громаде стења толико су надвијене над Котором, да се чини као да ће се сада свалити на Град. Завучен у дно Залива, он је као освојен од камења, утопљен у њему. Не можемо се отети чудном утиску да смо стигли на крај света, тако нас брда затварају са свих страна; а никада нас то осе-. ћање готово иреалне одвојености од света не обузима као за кишовитих дана, кад се као угљен зацрне небеса над Кривошијама, суморним горјем на североистоку. То су најкишовитији предели у Европи. Та огромна маса под којом мирује море, уљено и тмасто, плаши нам поглед као да нас безизлазно затвара мрачном наслагом једноликих облака, повлачи нас у себе као да нам се приближује нека непозната претећа снага. Силно тмурна небеса путују према нама и осећамо се малени, као изгубљени пред мрким бедемом тих нечовечних хоризоната. Цео Которски Залив постане одједном потпуно невидљив под завесом кише, нестане села, заселака, и кућа, што се аветно беласају уз уску обалу, и киша оловна иде шумећи као да море пада на земљу или да одасвуд жуборе чесме. Заиста, самоћа Боке Которске враћа нас у прве дане света. Та ванредна лепота има у својим тешким бојама и облицима брда, пуних непроходних теснаца, јаруга, и искиданих пећина, нечега нељудског, одвећ тврдог. Као израстао

122