Nova Evropa

из своје сиве позадине кућама збијеним уз само брдо, Котор нас испуња неким особитим осећањем старости, тупе смирености, равнодушности према животу који ври у свету изван његових зидина, изван необичног фјорда Боке Которске. Око високих, оштрих рубова Пестинграда круже велики орлови. Самоћа крша орловске боје осваја нас, — самоћа орловска. Као да смо стигли у последњу и најмрачнију дворану једног великог напуштеног дворца, испуњени смо вековима улазећи на главна врата Котора. На обали, испред Града, достојанствен ред палма, и један парк, подигнут на води, упловио је у море као одвојен од голе позадине, пружајући ретка стабла као утеху и освежење очима зачуђеним пред људским насељем које се тако бизарно збило под голотом крша, на тако малом простору, да нас изненађује његово постојање. И палме нас чуде, и многобројни аутомобили поређани на обали, и велики бродови у луци, — све нас изненађује као неки весео контраст, као светла дисхармонија у средњевековном изгледу једнога старинског војничког града са високим зидинама, овијеним бршљаном. Само лука даје нешто живости томе месту које пропада, и прекоокеански бродови, који га од времена на време походе, значе догађај у његовој празној свакодневности.

Трђава Св. Ивана, грађена од Млечана, усађена у храпаве стене, дижући се од једног и другог његова краја, у облику венца, у висини од неколико стотина метара као растући са површине, даје му изванредно сликовит изглед. Помишљамо на Толедо, и пред нама је средњевековни утврђен пејзаж кад из равне, дуге луке погледамо ту тврђаву саграђену на једној окомитој стени што се одвојила од велике камене масе брда. Мостови који се дижу, дебеле зидине боје крша у коме су саграђене, гвоздене капије које пониру у земљу, измењују се једна над другом у завојитом пењању. Те зидине су на врхунцу скупљене, једнолике, и чврсте као насип. Са њих је јединствен поглед на оковано море, а посматрање позадине те тврђаве има нечега митски страшног и величанственог: голема, дубока котлина, која је чинила неприступним утврђења; пећине, рупе, чудне пукотине сиве и бакрене боје, као слике дантеовских крајина. На тамним понорним водама почива Котор, и каткада, за великих киша, његови крајеви су поплављени. Преко зеленог, врло дубоког јаза који потмуло шуми око кула што се до њега дижу, на јужној страни, води у Град мост који се некад подизао тешким ланцима и затварао улаз. Кроз та врата се пролази, под сводовима старих млетачких војарна, у мрачне и уске улице, где се међу редовима поцрнелих кућа осећа запуштеност као у улицама Напуља или у париском Гету. Неки немачки модерни путописац каже, да је сиромаштво које се

123