Nova Evropa

Доброћане и да им даде доказ свог признања због њихових великих заслуга, стечених у ратовима са Турцима (напосе под Лепантом, у Кандијском Рату, под Клобуком, код Требиња, под Драчом, у атинској луци, код освојења Херцегновога, Рисна, Бара, и Улциња), подигла Доброту на Котипад, чиме је постала самостална, аутономна опБина, на челу које је био капетан; њему су била додијељена четири суца изабрана од народа, и један поручник. Капетан (начелник) управљао је с њиховом помоћу самосталном добротском опћином и вршио административну, полицијску, и судску власт. Доброта, као ни сва друга мјеста у Боки, изузев града Котора и старог града Будве, није имала свој посебни законик (статут), већ се је служила закоником града Котора, и управљала се је по својим старим обичајима; у случајевима цивилних размирица, одлучивали су добри људи. ИМ владе које су се измијениле у Боки, након пада Млетачке Републике (1797), признале су и поштовале самосталност Опћине Добротске.

Знаменит је догађај у новијој историји, вриједан спомена, кад су се концем мјесеца октобра 1813 године сакупили у Доброти представници опћина Боке Которске и представници сусједне Црне Горе, који — након братског расправљања и зборовања у оним тешким и судбоносним временима — закључише једногласно, на 29. истог октобра 1813, уједињење Боке Которске и Црне Гореу једну слободну и независну државу, под високим протекторатом ондашњих трију великих савезних сила: Русије, Аустрије, и Велике Британије. Ово је било прво уједињење нашега народа, иако у малом опсегу, па је зато Доброта поносна што је оно склопљено и проглашено баш у Доброти, а предсједник јој је био црногорски књаз и митро-

"полит Петар 1 Петровић Његош. Ова је влада имала своје

сједиште у Доброти од 29. октобра 1813 до 5. јануара 1814, када су сложни Бокељи и Црногорци освојили Французима град Котор, и тад је сједиште владе пренесено из Доброте у Котор.

Кад се је, Шездесетих Година, почела будити и по овим нашим странама народна свијест, родољубни Доброћани, потомци оних старих јунака и патријота, који нијесу никад странчарили него вазда братску слогу и љубав гајили, установише друштво: »Славјанску Читаоницу«, и све чано ју отворише на 4. маја 1862; прозваше је »славјанском«, јер је у овој једној ријечи био садржан програм њихова патријотског рада. Већ у првој сједници једногласно изабраше почасним члановима »Славјанске Читаонице« великог ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, и прослављеног у ратовима са Турцима ондашњег црногор-

136