Nova Evropa

ка гротески и хумору, и ванредно духовит конструктор радње, познавалац језика и стилист високих квалитета; у роману »Антон Вондрејц« изнео је он страдање књижевника-бохема, у »Турбини« распадање једне прашке породице, а у свом најбољем делу »Јиндре« — прашки интелектуални свет на великој прекретници коју представља Рат. Етичко становиште пишчево даје његовим романима унутрашњу хармонију и одржава наш интерес за његове микроскопске анализе. Критични реализам има у чешкој поезији великога протагонисту у личности Јозефа Сватоплука Махара. Он се брзо ослободио утицаја Врхлицкога, те својој поезији поставио велике циљеве: да обухвати друштвено врење, да разбије лажне илузије, и да даде строгу критику народног живота. Међу његовим песмама о социјалном болу најпознатије су оне које певају о патњама жене (у збирци »Овде би требало да цвату руже«). У политичким и патријотским стиховима (»Таебит Утаођопа«) опевао је тешко стање свога заробљеног народа, дао његову карактеристику, и устао против тихог робовања Риму и Бечу. Проблему чешког робовања предрасудама и критици хришћанства, које је убило античку животну радост у човеку, враћао се Махар и у низу својих дела у стиху и прози, и баш тим својим делима означио је најмаркантније црте свог песничког портрета. Међу словачким писцима овога времена има водеће место Мартин Кукучин (Пг. Матеј Бенцур, 1860—1928), реалист гогољевског типа, писац сеоских приповедака, аутор чувеног романа из живота Југословена у Далмацији »Кућа у страни«, и другог великог романа из живота југословенских емиграната у Америци »Мајка зове«. :

Деведесетих Година прошлога века јавља се и у чешкословачкој књижевности реакција против метода и схватања реализма и натурализма. Нови писци, под утицајем западноевропских књижевних праваца, хоће да књижевник више ствара из себе него да описује, да посвети више пажње личности него средини, да књижевно дело буде више исповед него проповед. Песник почиње да се више ослања на своја чула, хоће да види својим очима и на свој начин, хоће да у својој поезији, као у импресијонистичкој слици, сачува виђени моменат, боју, светлост и сен. Ту импресијонистичку школу у чешкој лирици отвара А нтоњин Сова (1864—1928), један од најзначајнијих модерних чешких песника. У свом песничком развоју он је, последњих година свога живота, прикован уз постељу, дошао до импозантног душевног мира и хармоније, дочекао »песничко пролеће« и певао »лирику тихога срца« које »све разуме и све прашта«. Сова је увео у чешку поезију слободни стих, не мање музикалан од правилног стиха Врхлицкога, али

220