Nova Evropa

Medju humoriste, tačnije satiričare, možemo ubrojiti i K. Havličeka-Borovskog. Po oštrini svoje satire, K. Havliček se ističe Sotovo kao izuzetak medju duhovitim, ali nipošto ne zlim, češkim humoristima mprve polovne XIX stoleća. On je bio savremenik i u isto vreme protivnik K, Tila, koji mu je izgledao suviše pasivan a, u poslednje vreme, i zastareo. K. Havliček je ostalim rodovima pretpostavljao satiru i epigram; njima je on šibao s jedne strane nemačke protivnike, a sa druge ismejavao rusko samodržavlje, upozorujući svoje sunarodnike na štetnost nekritičnogš rusolilstva. Satire K, Havličeka-Borovskog hronološki su gotovo uvek odjek izvesnih savremenih dogadjaja. Rusija je interesovala Havličeka-Borovskog zato što su u njegovo vreme, kao što je to bio slučaj i docnije, bile česte plime rusofilstva, zasnovanog ne na istinskom: poznavanju obožavane zemlje i naroda, nedo na njihovoj romantičnoj idealizaciji. Protiv takog preterivanja upozoravao je Četrdesetih Godina Havliček, a pred kraj prošloš i na početku ovos veka T. G. Masarik, Kad su češke mase došle lice u lice s ruskim narodom, najpre u Rusiji a posle i u svojoj zemlji, s emigracijom, nastupilo je, kao što to uvek biva pri bližem poznamstvu, nešto slično razočaranju., Jednom je prilikom sam Prezident rekao, da Rusi nisu krivi što ih je zaljubljena češka fantazija zamišljala sasvim drukčije no što su oni bili u istini, I baš od takvih razočaranja, koje je bez obzira na svoje nerealno poreklo moglo imati sasvim realne posledice, hteo je da sačuva svoje sugradjane K, Havliček-Borovski, Havliček, koji je lično bio u Rusiji, umeo je razlikovati na njoj tamme i svetle strane; uvodeći s jedne strane u Češku Gogolja {on je bio njegov prvi prevodilac ma češki jezik), on je vrlo oštro pisao mprotiv samodržavlja. Takav je smisao epišrama, i naročito satirične poeme »Krštenje Sv. Vladimira«: u lica Sv. Vladimira slika on savremena ruskog samodršca, koji želi da potčini svojoj volji sve, čak ı samoda Bogda, Svojim delima Havliček izilazi iz okvira češkog humora, kome je satira dosta tudja.

Neposredni sledbenik Tila i Rubeša u narednom pokolenju bio je Neruda, koji je već slobodno mogao raditi, jer se je za to vreme povećao nesamo krug ljudi kojima je bila potrebna nacijonalna književnost, nego i kulturni i estetički nivo. Neruda je majstor kratke, feljtonske novele, u kojoj duhovito i živo slika sve moguće sitne ljudske stvorove. On izaziva smeh na taj način što pokazuje mali svet, koji živi u dubokom ubedjenju da njegovi svakidašnji i ništavni poslovi imaju bezmalo svetski značaj: sitni dogadjaji i spletke, koji ne izilaze iz granica jedne ulice; detinjasti ispadi, koji se posle razduvaju do razmera zločina, — to su predmeti nješove knjige, nazvane po starom delu Praga »Malostranske priče«. Tu figuriraju stare sluge, prodavačice, sitni zanaflije, prosjaci, ı njima slični svet, koji

228