Nova Evropa

а њихов директни циљ се постизава обарањем анархичких снага и тенденција, те обнављањем угледа Државе. Други циљ, који се састоји у томе да се навести застој и даде времена моралним снагама да постану свесне себе и своје одговорности, те да учине могућим успостављење етичко-политичке везе, сагласја, узајамности и љубави, није и не може бити директан циљ реакција, и оне ту сарађују само на негативан начин, »постом и дијетом«, да се послужимо медицинским изразом. Директно и позитивно та задаћа припада моралним снагама које, уколико су немоћније и спорије утолико више успоравају извршење те задаће и чине потребним трајање реакција. Реакције не могу преузети на себе тај задатак због саме своје природе која, док иде за једним циљем, не може тежити истодобно и за другим опречним и комплементарним, не може у исто време играти улогу онога који руши однос између сагласја и ауторитета и онога који тај однос чува или опет везује. Ако се то деси, или кад се то деси, реакције, будући да више не устрају у својој нарочитој суштини, бележе исцрпљење своје службе и своје улоге.

Па ипак, потреба да се успостави она повезаност, она узајамност и она љубав, тако је јака и тако дубока, а реакције саме тако живо осећају и схваћају ту силу, да се оне обично лаћају контрадикторног и немогућег посла, те жуде да стекну част и славу, да придобију морално одобрење, да се окруже културом, да к себи привуку теорије знаности, и речи, и слике уметности. И то се не дешава само услед политичке превејаности и режимске прорачунатости, или укратко ради заслепљивања и преваре, већ, понекипут, и с неком простосрдачношћу добре вере, јер људи који воде реакције такође су људи, а не неки апстрактни реакцијонарци и, као људи, они осећају порив горе поменуте потребе и настоје да га задовоље. Тако је Протуреформација, или католичка реакција, у другој половини Шеснаестог и у великом делу Седамнаестога Века, развила за своје сврхе културу, ерудицију, историјографију, књижевност, и уметност, тако је апсолутизам, обновљен после Француске Револуције и наполеонских ратова, хтео да има своје политичке теоретичаре и своје реакцијонарне историчаре, и запослио многе архитекте и сли. каре. Тако, данас, ауторитативна Руска Држава силази у филозофску арену и огрће се плаштом хегелско-марксистичке дијалектике и материјалистичке метафизике, отвара поетске школе и поноси се новом пролетерском уметношћу, издајући се за зачетника нове и бујне ере људске мисли и цивилизације. Исто се тако, брзином која задивљује и свакако изазива вртоглавицу, сада у Немачкој диже на обзорју и разлева по целом интелектуалном небу нова култура проглашеног Трећег Царства, доктрина чисте аријске расе, немачког хришћан-

358